Успех вредан пажње: Андраш Патаи (Фото Ђ. Ђукић)

Нови Итебеј –  Андраш Патаи је као младић маштао да направи фудбалску каријеру. Упркос признатом и великом таленту, није превазишао локалне оквире. Нешто посебно није постигао ни као столар, а ни као возач аутобуса. Успех вредан пажње остварио је у производњи зелени, и то у зрелим годинама, мада се повртарством пре тога није бавио нити је имао земљу. Ових дана зелен на пијацама достиже цену и до 300 динара за килограм, па Патаијеви трљају руке.

Са супругом Ержебет и синовима Атилом и Ервином, Андраш у Новом Итебеју води газдинство које слови за највећег произвођача зелени у овом делу Баната. На 22 јутра земље породица Патаи годишње произведе 30 вагона зелени – першуна, паштрнака и шаргарепе, те цвекле и лука. Повремено запошљавају 12 сезонских радника, а у јеку производне сезоне обезбеђују зараду за тридесетак мештана.

Пре производње на велико Андраш је радио као возач у зрењанинском „Аутобанату”. Пошто је држао линију за Београд, у главном граду је увек имао времена да између доласка и одласка прошета, а најрадије је свраћао на пијаце.

– Видећи цену зелени и другог поврће којег ми овде у Банату можемо много да произведемо, дошао сам до закључка да би требало да се окренем повртарству. Одлуку сам донео када су код нас већ почеле да се затварају велике фабрике, а моји синови завршили школе и требало да се запосле. Помогао ми је бивши колега Антал Шаши, из Дебељаче, који се у то време већ окренуо повртарству. Он ми је дао пола килограма семена за зелен – присећа се својих повртарских почетака Андраш Патаи, коме је данас 55 година.

Породица Патаи годишње произведе 30 вагона зелени – першуна, паштрнака и шаргарепе, те цвекле и лука

Породица Патаи је близу остварења давно зацртаног циља да сопственом производњом прекрије целу годину, то јест, да у свако доба године има свежу зелен. Проблем суша решили су класичним системом заливања, тим пре што се њихове парцеле налазе надомак Бегеја, а из општинске управе наговештавају да ће ускоро овдашњи атар бити каналисан и вода ће свима да буде надохват руке. Када је у питању чување поврћа, поготову зими, Патаијеви се ослањају на своје подземно складиште, попут предака који су, када није било хладњача, чували воће и поврће у посебним траповима у земљи где су га штитили и од смрзавања.

Да би био успешан, повртару није довољно само да произведе поврће. Ту робу треба и продати. Патаи је на почетку зелен сам продавао на пијачним тезгама, а сада је даје, како каже, на велико. Зелен се испоручује великим хладњачама из којих доспева у мегамаркете.