Ваљево – Обилне кише и релативно топло време и ове године погодују бујању печурака у природи. А када има печурака, ту су и берачи који их износе на пијачне тезге што све прати и опасност од тровања. Средином јуна прошле године, две жене и један млађи мушкарац животом су платили грешке приликом брања гљива. У сва три случаја смрт је наступила услед конзумирања „зелене пупавке“.

Инжењер Драгић Томић, председник Гљиварског друштва из Ваљева, у разговору за наш лист каже да је од пре неколико дана почео да обилази продавце печурака на зеленој пијаци и још неколико пунктова и да није приметио да у понуди има оних које су отровне. Међутим, истовремено је био изненађен великим присуством такозваних ризичних печурака под којима подразумева „двојнике” где постоји велика сличност између јестивих и оних које то нису. Ко то није у стању да препозна излаже себе и друге великом ризику.

– Примера ради, на пијацама се продаје „бисерка“ која је јестива и врло укусна, али има израженог двојника у „пантеровци“ која је смртно опасна и са којом се лако може заменити. Нажалост, највећи број сакупљача и оних који их продају немају никаквог образовања у вези са овом облашћу.

- Све се своди на преношење сазнања с колена на колено и учи по причама старијих. Највећа је грешка и уједно замка то што се преносе искуства за препознавање по боји шешира што је иначе најваријабилнији део и особина код гљива – каже инжењер Томић, додајући да код нас, ипак, нема превелики број отровних, али ни јестивих гљива, при том посебно наглашавајући да је проблем што се оне које су отровне могу наћи на сваком кораку, међу којима је најприсутнија и најопаснија „зелена пупавка“.

Он упозорава да симптоми тровања од ње не наступају одмах, али када се испоље у виду коме отрованог његово преживљавање је практично сведено на минимум. Поред „зелене пупавке“, велика опасност вреба и од „лударе“, „заводнице“ која је слична јестивој „лисичарки“...

– Већ трећу годину преко медија и манифестација које организује Гљиварско друштво упозоравам јавност да је лечење од тровања гљивама дуготрајно, неизвесно и врло скупо. Ако би се од тих издатака издвојило само 10 одсто новца за образовање, ситуација би се знатно поправила. Ми из Гљиварског друштва у Ваљеву имамо конкретан план, а то је да на сваком прометном и видљивом месту, од сеоских месних заједница, задруга, школа до ветеринарских станица и пољопривредних апотека, поставимо плакате са врло јасним и сликовитим разликама између јестивих и отровних гљива. За око сто хиљада динара, колико би коштало штампање плаката, био би покривен цео Колубарски округ. Међутим, кад износимо ову идеју као да говоримо о свемирским летилицама, јер напросто нико нас не слуша. Штавише, због високе кирије коју је одредила Градска управа, Гљиварско друштво остало је без својих просторија и захваљујући разумевању Шумске управе код ње смо се привремено склонили као илегалци. Дакле, уз овакво понашање према онима који раде на едукацији, непостојање правне регулативе, са јасним прописима ко све може да сакупља и ставља у промет гљиве убране у природи, онда и не чуди што на пијацама неко може слободно да продаје отров а да то нико не контролише нити се пак кога тиче – истиче Томић, који и поред свих изопштавања од локалне и републичке власти заједно са још седам детерминатора из Гљиварског друштва уредно обилази зелену пијацу све чешће долазећи у сукоб са продавцима који нису расположени да им неко „држи лекције” па макар им у корпи била и нека од убитачних „заводница“.

Будо Нововић