Правда за стрељаног оца

Сомбор – Еми Зађви (77) држава Србија треба да исплати 730.000 динара на име надокнаде нематеријалне штете коју је претрпела након што су јој 1944. године партизани убили оца Стевана Мереија.

Према сазнањима „Политике“, ово је први случај у нашем правосуђу да је породици жртве партизанске власти досуђена надокнада на име душевних патњи. Пресуда коју је у парничном одељењу Основног суда у Сомбору донела судија Весна Војиновић још није правоснажна, али по њеном ступању на снагу држава има 15 дана да Еми Зађви исплати одштету.

– Задовољан сам пресудом, као и моја мајка, и захвалан судији што је имала храбрости да донесе овакву одлуку – каже за „Политику“ др Тибор Зађва, Емин син и унук настрадалог Стевана Мереија.

Ема Зађва је 21. априла 2010. године поднела тужбу Основном суду у Сомбору против Министарства финансија Републике Србије тражећи да јој се врати целокупна имовина убијеног оца и исплати нематеријална штета због његовог убиства 11. децембра 1944. године. Захтев за надокнаду имовине одузете од Стевана Мереија суд је одбацио као ненадлежан јер ће захтеве у поступку реституције решавати Агенција за реституцију. На име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиске особе, Еми Зађви досуђено је 400.000 динара, на име претрпљеног страха 100.000 динара, а 250.000 динара на име претрпљених душевних болова због повреде части и угледа.

Основ за захтев за одштету била је пресуда Окружног суда у Сомбору од 4. децембра 2007. године којом је рехабилитован Стеван Мереи. То је био почетак скидања љаге са имена жртве, али и читаве породице.

Стеван Мереи је, према исказу ћерке Еме, био добростојећи занатлија у Сомбору, у својој сарачкој радњи запошљавао неколико радника, био донатор сомборске болнице, фудбалер, а породица је располагала и виноградима у околини града. У разговору за „Политику“ др Тибор Зађва понавља сећања своје мајке да је њен отац Стеван Мереи реаговао одмах по уласку мађарских окупационих власти јер је чуо да стрељају, па да су страдали и неки његови познаници.

И у судском поступку за рехабилитацију, те поново за одштету, поновљена је прича о томе како је Стеван Мереи код мађарске фашистичке војске гарантовао за своје комшије Србе да немају оружје. Према исказу сведока, током првих месеци по уласку окупационе војске спасао је неколико десетина својих комшија Срба, гарантујући за њих својим животом и својом имовином. Није устукнуо ни када је официр мађарске окупационе војске Тибор Бароти рекао да ће и он бити стрељан уколико у некој од кућа у којима живе Срби пронађу оружје.

По уласку партизанске војске, одазвао се позиву да отвори своју занатску радњу и поправља амове потребне за војску. Ема Зађва тада је била десетогодишња девојчица и ништа није наслућивало да ће доћи до трагедије која ће јој преокренути живот.

– Мајка се живо сећа да су једнога дана у децембру, док је седела с оцем у кухињи, закуцали двојица младих партизана и позвали Стевана да им помогне да извуку запрежна кола из блата. Још су му рекли да не понесе капут јер ће се одмах вратити. Док је отац одлазио, још једном се окренуо и махнуо јој. То је било последњи пут када га је видела – каже Тибор Зађва.

Према исказима сведока, Стеван Мереи стрељан је 11. децембра 1944. године на Стапарском путу, а да се не зна ни због чега, нити да ли је постојала нека пресуда. Породица је дуго одбијала да прихвати ту чињеницу. Након нестанка главе куће, решењем Среског народног суда конфискована им је целокупна имовина, а Ема, њен брат и мајка наставили су да живе под љагом сарадника окупатора, што је довело до тога да је цела породица изопштена из друштвене заједнице. Ема је то нарочито тешко доживела у школи. Породица је тек шездесетих година добила пасош.

Када су почетком деведесетих година прошлог века почела ратна непријатељства на тлу бивше Југославије, код Еме Зађве то је пробудило лоша сећања и она је са сином отишла да живи у Мађарској. Према речима др Тибора Зађве, живе веома скромно, и једна мађарска фондација им је помогла да сносе трошкове покретања судског поступка и доласка на рочишта у Сомбору.

Александра Исаков