Горњи Брег код Сенте – Киша ситно пада. Пољаном се као магла простире дим из стотинак котлића у којима се крчка овчији специјалитет. Мештани га зову „перкелт“. У тору блеје овце. Оне данас имају срећу. Неће ући у паприкаш, већ ће само бити ослобођене руна.

Овде, у малом претежно мађарском насељу Горњи Брег, такмичење у стрижењу оваца организује се девети пут. Мештани воле да кажу да је оно међународно. Међу такмичарима је ове године један чобанин из Мађарске, а и у кувању се опробала екипа из Украјине. Остали учесници су из Војводине.

– Руском, електричном машином за дванаест сати ошишам око 220 оваца. Обичним, ручним, маказама иде много спорије и теже. Заболе човека руке! Рецимо, машиницом једну овцу ошишам за минут-два, а маказама за седам-осам минута – објашњава нам Никола Пузић из Палића, који се шишањем оваца бави већ 25 година. Каже да овај посао тренутно обавља на Мајкином салашу код Суботице, где је и возач запрежних кола.

Код стрижења жири оцењује брзину, педантност, начин на који чобанин хвата и износи животињу, у који је положај ставља, да ли је током шишања повређује, као и изглед скинутог руна. Највишу оцену овај пут добио је Золтан Клебечко из Бачке Тополе, а у припремању „перкелта“ победила је Жофиа Богдан из Сенте. Ово јело, иначе, треба да се кува најмање пет сати.

– Најбитније је да не загори. Месо не сме да буде ни од претерано младе, али ни старе овце, а у јело иде и паприка, лук, ким – ређа нам Сенћанин Ференц Кришка док на оближњој бини Ромкиње демонстрирају трбушни плес.

Блатњавим путељком пристиже старији човек у народној ношњи. У једној руци држи гајде, другом придржава своју госпођу. Пролазници задовољно жваћу пљескавице од овчијег меса. Продавци на тезгама нуде сладолед, алве, играчке, одећу и разне рукотворине.

– Овом манифестацијом тежимо очувању старих обичаја од заборава. Поред стрижења оваца, у нашем селу се организују жетелачке свечаности и традиционално брање кукуруза. Овогодишња фешта је знатно више посећена од претходних. И локацију смо преместили на ову пољану, како би сви заинтересовани учесници могли да изложе своју робу, али и покажу своје умеће. Ту су нам бичкаши, то јест мајстори у руковању бичем. Таквим бичевима су некада наши преци чували свиње, овце... Онда су бич заменили штапом, а данас једва да и има пастира. Али, можемо се похвалити тиме да је заинтересованост за овчарство у нашем крају протеклих година порасла, и то захваљујући овој манифестацији – каже нам један од организатора Имре Сабо.

С. Милетин