Сликар оригиналне фантастике

Параћин – Ликовни радови Параћинца Зорана Ивановића, ванредног професора сликарства на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, део су изложбе „Велики сликари сутрашњице“, која је 2. октобра отворена у Лувру. Иначе, њему је ово пети пут да излаже у Паризу, у оквиру поставки које представљају највеће сликаре двадесетог века. Ивановић је још 1987. добио гран при Монте Карла, којим је од српских уметника једино још почаствован Петар Лубарда. Од тада, његово име постаје све значајније у европском сликарству.

– Моја дела нашла су се на изложби „На крају времена“, коју је немачка влада организовала 2001. године у Ерленгену, једном од највећих немачких универзитетских центара. Изложба је, поводом новог миленијума, организована у области фантастике, књижевности и сликарства. Жири ме је уврстио међу 35 најбољих сликара фантастике. Као најмлађи сликар, нашао сам се раме уз раме са Дирером, Салвадором Далијем, Пикасом, уметницима који су постали мит – истиче Ивановић за наш лист.

Ликовни критичари су том приликом оценили да је Ивановић један од најоригиналнијих младих сликара фантастике, односно такозване фигурације, па су га уврстили у групу нових симболиста коју чини петнаестак сликара.

– Моју ликовну преокупацију чине стабла која у метафоричком смислу представљају и породична стабла или божју лозу. Стабла увек имају мушку и женску страну, троугао, симбол Духа светог, а и боје су оригиналне – каже Ивановић, уметник велике и свестране енергије који, поред бављења уметношћу, четири деценије тренира и карате, спорт који му, како сам каже, омогућава да слика без престанка и по дванаест сати дневно. Ивановић је објавио и збирку песама „Нежни дисач ваздуха“, као и поетску прозу „Сећање на природу“, а тренутно завршава роман „Осмех од птичијег млека“, посвећен животу и делу Леонарда да Винчија.

Према властитом признању, неостварен сан му је да поседује богату библиотеку како би у старости имао шта да чита, а што се тиче ликовне уметности, каже да је следећи корак обједињавање сликарства и поезије, како би се на његовим платнима „виделе“ све речи које је написао у песмама.