Kikinda – Čim je ugledao snimatelja Draga, Đorđe je počeo da se smeje. Dodirujući se prstima iznad usana, jasno je stavio do znanja da su uzrok njegovog dobrog raspoloženja Dragovi brkovi. Tim brkovima zaista ništa ne fali, ali Đorđe, iako ima više od dvadeset godina, retko sreće brkate ljude. – Prošli put mu je bio smešan čovek koji je nosio kaiš – objašnjava nam jedna od terapeutkinja dnevnog boravka za osobe ometene u razvoju „Naša kuća” u Kikindi.

U posetu boravku smo došli iz više razloga. Prvi je što „Našu kuću” već godinu dana vodi Udruženje roditelja i staratelja dece ometene u razvoju. Pre toga taj posao obavljala je ovdašnja Specijalna škola 6. oktobar. Želeli smo da vidimo kako se roditelji snalaze. Drugi razlog – korisnicima boravka je nedavno neko uplatio letovanje. Hteli smo da saznamo više o tome. Ispostavilo se, međutim, da osoba želi da ostane anonimna, i da nije jedina koja je ovakvim gestom pokazala brigu i saosećanje prema Đorđu i njegovim prijateljima. Osim toga, hteli smo da zavirimo i u plastenik „Naše kuće” u kojem korisnici boravka predano uzgajaju paradajz, papriku, tikvice, bundevu... – Vrlo su vredni. Brzo uče i obožavaju da provode vreme ovde – kaže za „Politiku” Steva Jakonić, roditelj zadužen za plasteničku proizvodnju. Njegova ćerka Jelena takođe je štićenica „Naše kuće”. Nažalost, slepa je, pa nije u mogućnosti da pomogne ocu oko biljaka. Tata Stevu, kako ga u boravku zovu, međutim to ne sprečava da svoje znanje o negovanju biljaka prenese na ostale mlade. – Slušamo tata Stevu. Zalivamo, čupkamo travu. Trava raste i to nije dobro za biljku. Kad se korov raširi, onda biljka ne može da raste – objašnjava nam 23-godišnji Zoran Savičić.

Od prvih plodova koji budu sazreli napraviće salatu, kojom će se zajedno počastiti mladi, njihovi roditelji i stručni saradnici koji svakodnevno brinu o njima. Deo povrća će prodati, a deo pokloniti onim štićenicima čije porodice žive izuzetno skromno. – Želja nam je da nabavimo još jedan plastenik, gde bismo imali lekovito i začinsko bilje, rasade cveća, pa da onda naša deca to prodaju i tako uvide da i oni mogu nešto da rade. Znate, njima je jako bitno da se osete ravnopravnim članovima društva, a to mogu onda kada se i njima povere neki zadaci, kada i oni dobiju priliku ne samo da se druže nego i stvaraju nešto lepo i korisno – navodi za „Politiku” potpredsednica udruženja Smilja Komluški. – Vrlo ozbiljno razmišljamo o socijalnom preduzetništvu. Tako se ruše barijere oko osoba sa posebnim potrebama i poboljšava njihova vidljivost i uključenost u zajednicu – dodaje socijalni radnik Mirko Jankelić, koji volontira u „Našoj kući”.

Upitan zašto radi besplatno, Jankelić odgovara da kada čovek vidi da može da učini nešto dobro, ne pita koliko to košta.

Đorđe, koji nas je sve vreme posmatrao i smeškao se kad god bi ugledao Dragove brkove, naposletku se fotografisao sa njim. Prethodno su Đorđa drugari iz boravka kritikovali jer „nije lepo da se smeješ nekom samo zato što je drugačiji. Đorđe je prihvatio Draga. I njegove brkove.

----------------------------------------------

Utočište i za roditelje

„Naša kuća ima dvadesetak štićenika ometenih u razvoju dobi od 19 do 50 godina. Osim što im omogućava zdravstvenu negu i radnu terapiju, udruženje pruža i veliku moralnu podršku roditeljima osoba sa posebnim potrebama. Dnevni boravak je otvoren svakog radnog dana od 8 do 15 časova i ima angažovane socijalne radnike, lekare, psihologe, terapeute. Deo njih volontira. Roditelji su takođe uključeni u sve aktivnosti. Lokalna samouprava obezbedila je prostor, vozilo, a svake godine iz budžeta izdvaja i novac za rad ove kuće.