Споменик Змајевој инспирацији

Панчево – О двогодишњем боравку Јована Јовановића Змаја у Панчеву постоје многе приче, али се мало поуздано зна. Не подлеже сумњи податак да је у српску Спарту дошао одмах пошто је завршио медицину, и ту отпочео лекарску праксу. Становао је у Старчевачкој 1.168 и овде је почео да издаје лист „Жижа“. Кажу још да је редовно, пред ручак, свраћао у пивницу „Пеликан“, о чему постоје и неке анегдоте, и то је све.

Различита су, пак мишљења, хроничара и истраживача како му је у Панчеву било, колико је био уважаван и какав је био његов однос према мештанима.

Према некима, постојала је нетрпељивост између њега и Јована Павловића, власника и уредника листа „Панчевац“. Присталице ове тезе кажу да се о Змајевом боравку у Панчеву мало зна и због тога што га је локални лист ретко спомињао, иако је у то време, између 1870. и 1872. био већ знаменити поета. Други, пак, тврде да га је Светозар Милетић наговорио да оде у Панчево, наводно да би га послао у непознату средину и одвојио од „веселог друштва“ којем је знао да се прекомерно посвети. Ови кажу да му у Панчеву није било лоше и да је дуго после одласка одржавао контакте са пријатељима које је тамо стекао. Ово је, међутим, прича о нечем другом.

Зна се да земни остаци песникови почивају у Сремској Каменици, али је углавном непознато, што не знају ни многи Панчевци, да је његова жена, Јевросима – Ружа, која је била инспирација за његову збирку песама „Ђулићи“, умрла 1872. године у Панчеву и сахрањена на православном гробљу. Може се претпоставити да је Ружина смрт била један од разлога због чега је Змај убрзо спаковао кофере и отишао. Само који метар од главног улаза у гробље уздиже се гранитни споменик Јевросими, који су скоро четири деценије после њене смрти, добровољним прилозима, подигли грађани Панчева. Уз само гробље је улица која носи име Ружина. Многи се никада нису запитали по којој је то Ружи улица добила име.

Године 1908. Српска црквена општина покренула је иницијативу да се прикупи новац како би се жени којој су посвећене неке од најлепших љубавних песама на српском језику подигао достојан споменик. У апелу који је упућен Панчевцима каже се да организатори акције чак нису били сигурни где је тачно Ружин гроб, у чему им је помогла њена сестра.

„Покојни Змај задужио је цео српски народ. Сви се дичимо његовим умотворинама. Ружи има Српство да захвали што душу наслађива са дичним ’Ђулићима’. И Српство је дужно да покаже да зна ценити бесцен – благо које нам дају нежни ’Ђулићи’. Ваља му се видним знацима показати да уме одати захвалност на том неувелом дару и сапутници дичног нам песника дужно је видљивим признањем манифестовати своју дубоку захвалност за песнички производ који ће му вечито душу оплемењавати“, каже се у прогласу Црквене општине. На споменику стоји:

Неки тврде да би и Змај био сахрањен, можда, поред Руже, у Панчеву, да у лето 1904. када је умро, утицајни Јаша Томић није у „Застави“ написао да је чуо како је песник, населивши се у Каменици, рекао: „Дошао сам овде да умрем“. Сви остали који су се бавили његовим делом и животом тврде да је тешко рећи да ли се ове речи могу тумачити као његова жеља, јер је, питан о томе, Змај одбијао да говори, а ни писаног трага није оставио. О Ружином вечном почивалишту и можда једином споменику песничкој инспирацији у Срба брине панчевачки Завод за заштиту споменика културе.

Миодраг Шашић