Бела Црква – Мирослав Марковић, из банатске Беле Цркве, у читавој Србији је познат као изузетан познавалац и одгајивач гљива, којима се приписују и лековита својства. А посебна страст му је тартуф, „царица међу печуркама”, како каже, за којом је у околини Ниша, својевремено трагао и краљ Милан Обреновић: он је у Француској, за тај посао набавио два дресирана пса. Зато име краља Милана носи и данашње Друштво тартуфара у Београду, које броји двадесетак чланова, и које се стара о обуци људи и дресури паса који трагају за овом драгоценом печурком.

И Мирослав има два мешанца птичара и лабрадора, праве специјалисте да у дубини земље открију тартуфе, беле и црне. Захваљујући њима, Мирослав је пре неколико година открио „капиталца”: белог тартуфа тешког чак 400 грама.

Осим трагања за тартуфима, Mирослав има још једну преокупацију, тачније, визију: замишља плантаже тартуфа, по читавој Србији, чији би узгој био уноснији од било које ратарске културе. Каже да су, по свему судећи, у томе успели Италијани и Французи, али о томе ћуте „као заливени“. Тек по неки штури текст се појави у стручним часописима, каквих је мноштво у његовим ормарима, заједно са бројним књигама о гљиварству. Мирослав нам открива да је Србија пребогата теренима богомданим за производњу и скупих црних, и много скупљих белих тартуфа. Он је, иначе члан тима др Жаклине Марјановић из Београда, која руководи пројектом утврђивања квалитета земљишта за производњу тартуфа. Његов посао је да добије чисте културе мицелијума, како би се ефикасније успоставила веза са биљкама-домаћинима.

– И поред тога што имамо довољно опреме, а примењујемо светска искуства и знања, посао је тежак, дуготрајан и пун неизвесности – каже Мирослав, који и са др Мирољубом Миленковићем, са Института за биолошка истраживања у Београду, истражује могућности за производњу тартуфа.

– Пре четири године, у Банату смо засејали летњи црни тартуф, а проверавањем плантажа, установили смо да је успело спајање мицелија са кореновим системом биљке-домаћина. Најкасније кроз две године, очекујемо први род – најављује Марковић и објашњава да је наш црни тартуф много крупнији, па је зато добио неслужбено име „србијански црни тартуф“, за који су посебно Италијани заинтересовани. На нашим теренима, иначе, расте шест врста конзумних тартуфа, од којих су најпознатији јесењи и летњи црни, и бели тартуф.

Марковић и Миленковић су, пре седам година, „засејали“ и бели тартуф у Шумадији, и то је био први такав оглед у Србији. И он обећава, јер је установљено да се мицелијум и биљка храста лужњака добро подносе. Али, на прве плодове ће чекати још пет-шест година, јер је његов раст много спорији.

Осим белог тартуфа, који се продаје по најнижој цени од 1.500 евра, у Европи је од прошле године цењен и јесењи црни тартуф, јер га је на Старом континенту, у сезони бербе, од октобра до децембра, било у количини од само – једне тоне.

Наравно, неизоставно питање у разговору о тартуфима тиче се афродизијачког својства ове гљиве, због које је нарочито „бије добар глас”:

– Кажу да тартуфи „у томе“ помажу. Не усуђујем се да тврдим на основу властитог искуства, јер сам још млад – уз осмех нам каже Мирослав Марковић, који је, пре петнаестак година, доказао да подземна врста гљиве живи и на Балкану. За крај, најављује да ће у октобру тартуфари у Београду организовати изложбу свих врста тартуфа, с дегустацијом и приказивањем знања и могућности паса трагача за овом печурком.