Вршац – Шездесетпетогодишњег Ђурицу Јовановића познају многи Вршчани, али су ретки они који га знају по крштеном имену, јер је познатији као Пишта. Вршчани су га запазили 1968. године, када се венчао („једино венчање од десетак бракова“) с Горданом Јовановић, која је годину дана раније, у филму „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића, тумачила улогу Тисе. Ђурица се, изговоривши „да“, определио за презиме славне супруге, а своје презиме, Шајин, памти и поштује.

Пишта у Вршцу проводи пензионерске дане и радо се сећа времена кад је био један од најбогатијих грађана, а на локалној „црној валутној берзи“ – главни за „формирање курсне листе“, коју је суверено састављао у кафани „Шаран“, на пијаци, пред којом су се, свакодневно, заустављали сви аутомобили и аутобуси пуни „туриста“ из целе Југославије, на путу за Румунију.

Пишта је „радио“ и с ручним сатовима, који су добро ишли на румунском црном тржишту.

– Због ових пластичних сатова познатих по имену „борбони“, које смо „увозили“ с бечког Мексико плаца, и нису радили дуже од два-три дана, Румуни су скраћивали рукаве на кошуљама и сакоима, како би се хвалили на темишварској штрафти – каже Пишта. – Ми смо комшијама уваљивали те „чуке“ и батерије за њих, а они нама цигарете пуњене – трином. Дупла превара, а нико да се наљути.

Пишта је увек возио добре аутомобиле, а сада га моторче добро служи.

– Волео сам од познатих да купујем разрађене аутомобиле, цена ми није била битна, јер је новаца било ко плеве. Не кријем, ако мој „пословни партнер“ не примети, инсистирао бих на таблици множења, у којој су 3 х 7= 28. Поред осталог, возио сам „мерцедес“ који сам купио од Лепе Брене, па, „форд“ кабриолет који ми је Сузана Манчић продала... Председник савезне владе, Милан Панић, ми је, посредством свог шофера, деведесетих година, продао „кадилака“.

Гордана и Пишта Јовановић 1968. године

Једном приликом, вршачка полиција је запленила Пишти два и по килограма златнине, у којој је био и подебљи ланчић од племенитог метала. Пишта је био оптужен за нелегалну трговину, па је процес трајао дуже од две године. Трошкови су расли, али је Пишта, коначно, добио спор с државом, која му је вратила злато.

– Три дана сам с враћеним златним ланцем шетао по граду, најчешће испред зграде милиције. Чуо је за све то тадашњи председник општине. Одмах сам му рекао да пређе на ствар, јер ја се не закопчавам на леђа. Честитао ми је на истераној правди, а потом предложио да држави опростим огромну камату која је текла на повећи износ судских трошкова – наставља Ђурица Пишта Јовановић.

Уочи избора, позивали су Пишту на страначке скупове и пријеме и радо се с њим сликали за телевизију и новине. Њему је то ласкало, али каже да им није много гласова својих сународника обећавао.

Пишта каже да је у животу многе послове радио, али никада није био ромски кнез. Последњи је био из његове фамилије Константин Шајин – Холц, из Средњег реда бр 12, у насељу Балата. Сви су га слушали, а он је темељно контролисао своје сународнике. Одлука „првог Рома“ није подносила приговоре.

– После лепог живота с Горданом и минулих марака, шилинга и лира, остало ми је само богато животно искуство. Гледам нешто моје Роме и велим да им је тешко, али се времена мењају. Има много сиротиње, али је све више и школованих, а то мом народу обећава бољи живот – каже Ђурица Јовановић, који осим „матерњих језика“: ромског, српског и румунског, говори и италијански, немачки и пољски језик.