Зајечар – У Хајдук Вељков родни Леновац, испод планине Тупижнице, село удаљено двадесетак километара од Зајечара, пре пола године дошао је из Београда Личанин Срећко Димић, бивши дугогодишњи спортиста, комерцијалиста и књижар. Стигао је са асфалта међу горштаке најстаријег зајечарског села, у 55. години, али још жилав и упоран. У Леновцу се настанио на имању свог пријатеља, зајечарског књижара Петра Живановића. На бесплатно коришћење у наредних 30 година добио је 20 хектара, стару кућу у селу, појату у планини и неколико очуваних објеката за смештај стоке.

Димић је регистровао пољопривредно домаћинство и – бацио се на посао. Најпре је, готово сам, захваљујући свестраном занатском умећу, обновио стару кућу Живановића. Увео је струју, воду, направио купатило. А за све то је имао само 5.000 евра које му је поклонио ујак. Од тог новца је купио и половни трактор и косачицу, па тим машинама ради и за потребе других сељана, тако зарађујући. Осим тога, како каже, добро је приходовао и од продаје 550 утовљених пилића.

Леновчани су га прихватили као најрођенијег, одушевљени његовом вредноћом. Комшији Горану Милетићу већ је направио купатило, Периној тетки Љубинки поправио је кров на кући, а са Мирољубом Асановићем иде у шуму у сечу дрва, товари их на свој трактор и одвози до купаца.

Намера му је да доплати још пет година радног стажа до пензије, а затим да се натенане посвети остварењу планова. Како каже, после пилића, гајиће свиње и овце аутохтоне расе, обнављати напуштене старе куће традиционалне архитектуре и у њих доводити туристе. Основаће и спортски камп намењен обуци деце предшколског узраста, као што је то чинио у Београду, радећи као лиценцирани спортски тренер. Све те намере је преточио у званичан пројекат свог регистрованог пољопривредног домаћинства и јавио се на конкурсе за повољне кредите, субвенције и донације. Смеши му се бесповратни кредит из јапанске донације, вредан 20.000 евра.

– Срећко Димић је пример за пројекте које би држава требало да подржи – каже нам најпознатији и најстарији зајечарски књижар Петар Живановић, који се са Срећком упознао у мају 2008. на слави Светих Ћирила и Методија, сталешкој слави књижара. О детаљима који се односе на имање у Леновцу договорили су се брзо и без много речи.

– Мештани села подно Тупижнице су мислили да у овим од Београда толико различитим условима живота нећу издржати дуже од три месеца, али су се преварили. Штавише, сваким даном све више уживам у сеоским пословима, а надам се да ће ме у свему што радим и планирам и држава подупрети, као што је то, примера ради, пракса у Словенији, где сам био неколико пута и имао прилике да се непосредно уверим како се финансијски помажу пољопривредни произвођачи – прича за наш лист Срећко Димић.

– Ако би наша држава финансијски залегла иза пројеката који могу да се остваре на селу, уверен сам да би се у Леновац вратили многи који су овде оставили имања и сада једва преживљавају у Зајечару и околним градовима – истиче Срећко, откривајући нам да се спрема на пут у Бачку Паланку да отуда допреми две спрасне крмаче „ландрас“ расе. Направиће и пушницу за месо, а од лета ће се посветити и узгоју оваца у већем обиму. Увелико уговара и узгој свиња мангулица и подолских говеда, а како каже, и гајење печурака овде има перспективу.

– Пред носом је и Грлишко језеро, богомдано за спортове на води. Ма, могли би да процветају и Леновац и Тупижница – закључује Срећко Димић.

-----------------------------------------------------------

Нада се да ће и синови доћи

Толико је послова и планова да му је, каже, дан кратак. А опет, истиче, иако много ради, умор не осећа. Срећко и дан-данас живи спортски, како и доликује неком ко је истрчао 25 маратонских трка, а уз то је имао и каријеру професионалног рукометаша, играо у „Звезди“, „Металопластици“, „Обилићу“, кладовском „Ђердапу“...

– Посебно ме радује што ме у свему подржавају синови Дарко (30) и Бруно (28) који сада раде у Београду. Уверен сам да ћу их, кад се у Леновцу потпуно скућим, заинтересовати да и они овде дођу – каже Срећко Димић.

Стојан Тодоровић