Крагујевац – Све може да се искористи и ништа није за бацање, поготово не стари телевизори и рачунари, са којима често не знамо шта да радимо кад их „прегази време“. Уместо у претрпане подруме и оставе, такве ствари, пуне корисних каблова и жица које садрже алуминијум и бакар, треба предати фирмама које се баве рециклажом електронског и електричног отпада.

У Србији је, међутим, мало таквих специјализованих предузећа, а не постоји ни организовани систем сакупљања електричног и електронског отпада. Све се своди на агилност власника фирми за рециклажу и појединих еколога, заинтересованих за очување животне средине.

Акције прикупљања електронског и електричног отпада су ретке.

У Крагујевцу је пре неколико дана организована тек прва таква акција, а мала количина сакупљеног отпада, тек нешто више од 200 килограма, говори да код нас још није довољно развијена свест о корисности застарелих уређаја, који се годинама не употребљавају.

– Закон о управљању отпадом постоји, али још нису донети правилници који треба да регулишу начин сакупљања електронског и електричног отпада. Организовано сакупљање таквог отпада у Србији не постоји, а у градовима нема ни специјализованих контејнера за одлагање старих телевизора, рачунара, транзистора, видео-рикордера... Нажалост, мало је и фирми које се баве прерадом оваквог отпада. Да ствар буде гора, комунална предузећа такве фирме доживљавају као конкуренцију, па се не укључују у акције које организујемо – каже за „Политику“ крагујевачки еколог Милисав Пајевић, оснивач невладине организације Непушачки едукативни центар – НЕЦ, која је члан БЕВЕМ-а, Балканске мреже за заступање при управљању електронским и електричним отпадом.

Поменуту акцију покренула је фирма „Божић и синови“ из Панчева, која се бави рециклажом електронског и електричног отпада и флуоресцентних лампи. Основана је 2006, а од пре годину дана у њој ради и млади еколог Ненад Марковић. Део своје прве књиге „Кућни отпад – од проблема до решења“, представљене у Крагујевцу, посветио је проблемима сакупљања електронског и електричног отпада.

– Наша фирма је прошле године рециклирала 400 тона електронског и електричног отпада. То је солидна количина, имајући у виду да обавезу сакупљања отпада о коме говоримо имају само правна лица, предузећа и фирме, не и грађани. Они, међутим, не могу да сносе одговорност, будући да у градовима по Србији не постоје специјализована рециклажна дворишта, као што је то случај у земљама Европске уније – наводи наш саговорник.

Марковић наглашава да приватне фирме у нашој земљи нису оспособљене за рециклажу катодних цеви, штампаних плоча и оптичких уређаја, због чега велике количине застарелих уређаја са овом опремом завршавају у другим европским земљама. У Србији се, како каже, рециклира само мањи део електронског и електричног отпада, углавном каблови и жице.

– Жице садрже алуминијум, бакар и друге метале, а скидањем облога са каблова може се добити знатна количина пластике. Све то може да буде користан репроматеријал. Модеран свет ништа не баца, а код нас свест о корисности отпада још није на потребном нивоу – сматра Марковић и упозорава да се са електронским и електричним отпадом мора пажљиво поступати, будући да због одређених количина олова, кадмијума и других штетних материја спада у категорију опасних отпада.

Еколог Пајевић наглашава да овај отпад заиста може угрозити животну средину, али и здравље људи.

– Уместо у рециклажне центре, старе машине и телевизори често заврше у рекама, а знам да се по шумадијским селима чак закопавају у земљу. Разлагањем и спирањем после киша, опасне материје могу да загаде и земљу и воду, а на крају, по природи ствари, доспевају и на нашу трпезу. Да је сакупљање оваквог отпада организованије, природа би свакако била чистија, а корист би била вишеструка. Фирме које постоје имале би већи профит, а вероватно би се отворило још малих и средњих предузећа која би могла да запосле велики број људи – објашњава „Политикин“ саговорник.

У земљама ЕУ сваки нови уређај плаћате мање уколико са собом понесете потврду да сте стари предали у рециклажни центар, каже Пајевић и наглашава да би у области сакупљања и рециклаже електронског и електричног отпада много ствари требало да се промени и регулише.

На првом месту је свест људи, каже оснивач НЕЦ-а, а ту, према његовом мишљењу, ни еколози нису „невини“.

– Својим колегама сам послао више од 300 мејлова, али на представљању Марковићеве књиге појавило се свега њих пет-шест – каже Пајевић.

Бране Карталовић