Су­бо­ти­ца – Пре јед­ног ве­ка, 14. фе­бру­а­ра ро­ђен је Ти­бор Се­кељ, еспе­ран­ти­ста, свет­ски пут­ник, пи­сац, но­ви­нар, ге­о­граф и му­зе­о­лог, а обе­ле­жа­ва­ње овог ју­би­ле­ја за­по­че­ло је већ ши­ром гло­бу­са. Да не­ће за­о­ста­ти за ко­ле­га­ма ши­ром зе­мљи­ног ша­ра на­ја­ви­ли су и еспе­ран­ти­сти и град Су­бо­ти­ца на кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре упри­ли­че­ној у су­срет ро­ђен­да­ну чо­ве­ка ко­ји је нај­ве­ћи део свог жи­во­та про­вео упра­во ов­де.

– Од­лу­чи­ли смо се да, по­што је 18. мај дан му­зе­ја, на тај дан за­поч­не тро­днев­ни струч­ни скуп и дру­же­ње љу­ди ко­ји се ба­ве жи­во­том и ра­дом све­стра­ног Ти­бо­ра Се­ке­ља – ка­же Ђор­ђе Дра­гој­ло­вић, еспе­ран­ти­ста, пред­сед­ник Ор­га­ни­за­ци­о­ног од­бо­ра за обе­ле­жа­ва­ње ју­би­ле­ја.

Дра­гој­ло­вић на­во­ди да су еспе­ран­ти­сти ши­ром све­та већ по­че­ли да обе­ле­жа­ва­ју овај за њих ва­жан да­тум, та­ко је ок­то­бра про­шле го­ди­не из штам­пе иза­шла оп­се­жна сту­ди­ја о Се­ке­љу из пе­ра Фран­цу­за Аро­на Ла­гран­жа. Се­ке­ље­ва при­ја­те­љи­ца Спо­мен­ка Шти­мец је 26. но­вем­бра у Ро­тер­да­му одр­жа­ла пре­да­ва­ње о ње­му, у „Шо­мо­ђи“ би­бли­о­те­ци у Се­ге­ди­ну удо­ви­ца Ти­бо­ра Се­ке­ља Ер­же­бет 14. ја­ну­а­ра ове го­ди­не отво­ри­ла је из­ло­жбу књи­га из ње­го­ве за­о­став­шти­не, де­сет да­на ка­сни­је у Чи­ка­гу је го­во­ре­но о овом ве­ли­ком аван­ту­ри­сти и на­уч­ни­ку, а у пла­ну је обе­ле­жа­ва­ње ње­го­вог ју­би­ле­ја и у Ар­ген­ти­ни. Европ­ска уни­ја еспе­ран­ти­ста 2012. го­ди­ну про­гла­си­ла је го­ди­ном Ти­бо­ра Се­ке­ља.

Пу­то­ва­ња Ти­бо­ра Се­ке­ља по­че­ла су још од ње­го­вог де­тињ­ства, ка­ко то пи­ше Злат­ко Ти­шљар, ди­рек­тор Ме­ђу­на­род­ног цен­тра за услу­ге у кул­ту­ри у За­гре­бу, еспе­ран­ти­ста и са­рад­ник Се­ке­ља, јер је на­кон ро­ђе­ња, у Спи­шкој Со­бо­ти у Сло­вач­кој, са ро­ди­те­љи­ма жи­вео у Ру­му­ни­ји, Цр­ној Го­ри и Ср­би­ји. Са сту­ди­ја у За­гре­бу, где се ба­ви и но­ви­нар­ством, упу­ћу­ју га као до­пи­сни­ка у Ар­ген­ти­ну и ту за­по­чи­ње ње­го­во ду­го­го­ди­шње лу­та­ње по зе­мља­ма Ју­жне Аме­ри­ке и Афри­ке. О то­ме је на­пи­сао на де­се­ти­не књи­га, од ко­јих је нај­по­зна­ти­ја „Ку­ме­ва­ва, син џун­гле”, пи­сао за ме­ди­је, са­ра­ђи­вао са ло­кал­ним ли­сто­ви­ма у Ју­жној Аме­ри­ци, али Се­кељ не оста­је на по­вр­ши­ни но­ви­нар­ског бе­ле­же­ња, већ по­ста­је па­си­о­ни­ра­ни са­ку­пљач уро­ђе­нич­ких ма­ски, ка­па и ин­стру­ме­на­та, као и усме­не по­е­зи­је уро­ђе­ни­ка. Због то­га ње­гов рад има и ет­но­ло­шку ди­мен­зи­ју. Са­вла­дао је три­де­се­так је­зи­ка, али је увек пи­сао на срп­ско­хр­ват­ском, шпан­ском и еспе­ран­ту, и сма­тра се да је осим За­мен­хо­фа, као осни­ва­ча овог уни­вер­зал­ног је­зи­ка, нај­зна­чај­ни­ји еспе­ран­ти­ста за ко­га је чуо цео свет.

У Су­бо­ти­цу до­ла­зи да би био ди­рек­тор Град­ског му­зе­ја, и за то је ве­за­на и јед­на од не та­ко сјај­них при­ча о за­о­став­шти­ни Ти­бо­ра Се­ке­ља. На­и­ме, ње­го­ва удо­ви­ца Ер­же­бет твр­ди да је Се­кељ био за­пре­па­шћен ка­да је у по­дру­му Му­зе­ја от­крио за­о­став­шти­ну су­бо­тич­ког аван­ту­ри­сте и лов­ца Оска­ра Вој­ни­ћа ко­ји је пу­то­вао по Афри­ци, и да је због то­га од­лу­чио да свој ле­гат не пре­да Му­зе­ју, већ гра­ду Су­бо­ти­ци. Ер­же­бет је, по ње­го­вој смр­ти 1988, та­ко и учи­ни­ла и 1991. го­ди­не пот­пи­сан је спо­ра­зум по ко­јем је град тре­ба­ло у на­ред­них пет го­ди­на да у по­себ­ном про­сто­ру из­ло­жи ње­го­ву збир­ку. То се, ме­ђу­тим, ни­ка­да ни­је до­го­ди­ло, и раз­о­ча­ра­на Ер­же­бет је збир­ку по­кло­ни­ла су­сед­ном му­зе­ју у Сен­ти. Ипак, на­кон про­мо­тив­не из­ло­жбе, збир­ка ни ту ни­је из­ло­же­на.

Ђор­ђе Дра­гој­ло­вић ка­же да и да­ље по­сто­ји иде­ја да се Су­бо­ти­ца на при­го­дан на­чин оду­жи чо­ве­ку чи­ји бо­гат жи­вот те­шко мо­же да се де­фи­ни­ше са тек не­ко­ли­ко од­ред­ни­ца. Не мо­же се ре­ћи да ли ће то би­ти у окви­ру по­себ­не спо­мен-со­бе, или па­ви­љо­на у зоо-вр­ту, што је би­ла по­чет­на иде­ја, али је бит­но да се са­чу­ва и се­ћа­ње на ње­га, као и да из­ван­ред­ни пред­ме­ти да­ле­ких кул­ту­ра ко­је је до­но­сио бу­ду до­ступ­ни јав­но­сти.

Алек­сан­дра Иса­ков