Зајечар – Осам општина Тимочке крајине, деценијама једног од најразвијенијих подручја Србије, заплело се последње две деценије у беспућу, па је његов даљи развој забрињавајуће успорен. Залуд су природна богатства у бакру, угљу, шумама, националним парковима, парковима природе, бањама и туристичким потенцијалима – кад су сви путеви (свих категорија) излокани, у рупама. Узалуд је и то што се овај крај налази између три значајна међународна саобраћајна коридора (Коридора 10 у Србији, Коридора 4 у Бугарској и Дунавског коридора 7), када су везе Тимочана са њима готово у потпуном прекиду.

Зато је Регионална агенција за развој источне Србије (РАРИС) упутила отворено писмо јавности, Влади Србије и свим другим домаћим и међународним организацијама да помогну да се саобраћајне прилике у овом крају хитно побољшају. Да се „не угаси живот“ између поменутих коридора, да се заустави демографски егзодус и привредно пропадање Тимочке крајине. И да све буде у складу са прокламованом државном политиком да се осигура равномерни развој Србије на целом њеном подручју.

– Тимочки потенцијали су од стратешког значаја за укупни развој Србије и зато ми апелујемо на све меродавне да учине све што је највише могуће да ти потенцијали буду и саобраћајно доступни, и за наше и за стране инвеститоре, у интересу и Тимочке крајине и Србије – каже Владан Јеремић, директор РАРИС-а. – Ову кампању апела јавности припремили смо у широким консултацијама са свим носиоцима процеса одлучивања у Зајечарском и Борском округу, посебно с пројектом стручњака зајечарског Факултета за менаџмент.

Да би се указало на сву драматичност саобраћајног и привредног назадовања Зајечара, Бора, Мајданпека, Неготина, Кладова, Бољевца, Књажевца и Сокобање, припремљени су подаци који то упечатљиво илуструју. Тимочка крајина, познато је, нема ниједан аутопут, а недовољно је и државних путева првог и другог реда, као и локалних путева. Годинама је у њихово одржавање недовољно улагано, а од 22 тунела у овом крају само су два осветљена. Овде нема ни електрифицираних пруга, ни гасовода, а у тешком стању су сви колосеци железничких пруга. Зато се возови у овом крају крећу просечном брзином од 40 до 80 километара. Неопходан је детаљан ремонт, али без обилније помоћи државе он је немогућ. Посебно је немогуће реализовати изузетно значајан пројекат повезивања пристаништа у Прахову са друмским и железничким саобраћајем преко бране „Ђердапа 2“. Ако би се то учинило, Србија би била неупоредиво боље и брже повезана и са источном и са западном Европом.

Саобраћајна изолованост Тимочке крајине успорила је њен привредни и укупан развој. Види се то и по томе што је Тимочка крајина 1991. године имала 93.758 запослених, а 2009. године било је запослено само 53.245 Тимочана. Дуплирао се и број незапослених и оних који су се отиснули у печалбу, ван граница наше земље. Између 2002. и 2008. године број становника у овом крају се смањио, процењују демографи, за 23.520, а између 1991. и 2002. године за још око 30.000 житеља. У Тимочкој крајини на квадратном километру живи 40, а у Србији, у просеку, 85 становника.

Смањују се, драстично, и инвестиције у овом крају. Јеремић наводи да је СИЕПА у 2010. години помогла 131 инвестициони пројекат у Србији, а само су три реализована у Тимочкој крајини. На то превасходно утиче саобраћајна изолованост овог подручја. Јеремић упућује на општеприхваћени закључак свих меродавних Тимочана да је бржи развој саобраћаја први предуслов даљег развоја овог региона.

Стојан Тодоровић