Кикинда – У просеку, дневно превалимо између 15 и 20 километара. Сада, када су нам укинули визе, до суседних земаља ћемо трчећи, а не аутобусом, кажу у шали за наш лист педесетогодишње близнакиње Вера и Јела Предојев, успешне атлетичарке које и данас обарају рекорде.

Ове рођене Кикинђанке крајем седамдесетих година запазио је тренер овдашњег Атлетског клуба Слободан Крстић. Четири године касније добиле су позив да пређу у сенћански клуб, који је важио за најјачи у женској атлетици на простору тадашње Југославије.

– За ових тридесетак година претрчале смо на хиљаде километара. Почеле смо са дисциплинама на 1.500 и 3.000 метара, да бисмо се преоријентисале на дуже стазе. Од деведесетих, па све до 2004. трчале смо ултрамаратоне и супермаратоне. Ултрамаратон је када сам трчиш 100 километара или 12 сати, док је супермаратон када, рецимо, трчите од Беча до Будимпеште. У питању је шестодневно, штафетно такмичење. На њему смо учествовале пет пута, а једном смо екипно освојиле друго место – објашњавају Вера и Јела.

Иза сестара су бројне победе и обарања државних рекорда. Иако кажу, да је свака трка за себе, неке су посебно тешке.

– У Сегедину смо 1994. године трчале 24-часовни маратон. У питању је био Куп Европе. Душа нам је изашла на нос. Нисмо могле месец дана да се опоравимо од ове трке. Ноге су нам натекле, биле су пуне жуљева, отпали су нам и нокти. Никада се више нисмо усудиле да пробамо нешто слично – прича Вера.

Тада су обе обориле дотадашњи државни рекорд, а нов је поставила Јела. За један дан претрчала је 175 километара и 600 метара.

Завидне успехе нижу и данас. Септембра, протекле године, учествовале су на Балканском првенству ветерана у Измиру у Турској. Ту су се први пут опробале у брзом ходању на пет километара. Вера је поставила балкански рекорд, док је Јела освојила друго место.

Обе живе и раде као трговци у Сенти, а викендом су у родној кући у Кикинди. Слободне тренутке проводе припремајући се за наредна такмичења. На пролеће их очекује крос у Истанбулу, током лета маратон у Мађарској, а потом Балканијада у Атини.

– За нас је атлетика смисао живота. Трчање нас је одржало у најтежим тренуцима: у време инфлације и немаштине, па и тешких породичних трагедија – наглашавају сестре Предојев.

Силвија Милетин