Добри стари воз. Клацкање и умирујући ритам. Није потребна ни резервација, јер ко још данас путује железницом преко Димитровграда до Софије и натраг? Ко? Неколиконовинара и група шверцера.

У ходнику вагона Софија–Београд необична гужва. Кроз прозор се убацују беле пластичне кутије и ређају у пролазу. Тешко се пробијамо са кофером на глави. Жена необично крупне грађе заузела читав купе, па слаже брдашца панталона, блуза и сукања. Ходником и даље промичу кутије па нестају под седиштима. Све се смирило када је воз кренуо. Расута бугарска роба са страним етикетама већ је немарно окачена, забашурена, посакривана...

„Шта ћу, морам да се сналазим“, каже жена. „Пре 20 година сам изгубила посао у ’Милоју Закићу’ и од тада шверцујем. Румунија, Италија, Мађарска... У овим кутијама је сир. Јефтинији је за 100 динара по килограму. Бугарска фета“, каже. „Носимо у Крушевац, па препродајемо. А ова одела растуримо по фирмама и околним селима.“

Воз клацка, близу смо границе. Ту смо, дакле. Ушли смо у шверцерски воз и сада може да се догоди да нас на граници све претресају. „Сви су сумњиви, а ми кога ухватимо“, размишљају цариници са обе стране границе и чекају нашу локомотиву и два вагона. Најзад, граница. Бугарски цариници улазе и круже погледом по купеу. Нас и не гледају. Мисле да смо губитници јер путујемо овим возом, а нисмо ни шверцери. Сада, као да је све у реду, али воз стоји. Група цариника подозриво гледа с перона. Поче неко куцкање, лупање... Путници утихли.Пензионисани железничар зналачки примећује да из Србије траже цигарете, а из Бугарске ваздушне пушке. Сир их не интересује. Зажмуре за десетак евра, али пушке су већ друга ствар.

У купе бануше двојица. Наши су. Један се попе на седиште, узе шрафцигер и поче да одврће шрафове на неонском осветљењу. Скиде ону млечну пластику, па настави да одврће. Скиде све што је било на плафону. Указа се мрачна рупа. Завуче унутра главу и батеријску лампу, па гледа. Али, у нашој рупи нема ничега. И у суседном купеу поче одшрафљивање. Железничар са краватом ЈЖ онако успут каже: „Нашли су пушке.“ Нико се не буни, а цариници не показују емоције. Покупили су неколико пушака и као пршуте их изнели из воза. Нема казни за прекршај, нема испитивања, само један глас задрхта: „Пушке нису моје.“ Тај сада нервозно шета ходником и брише чело шаком. Мрмља како му пропаде посао.Остали шверцери се опустили, прошла царина и сада још само да истоваре робу. Крушевљанка се изува и ставља ноге на моје седиште. Мало се одморила, смирилаживце. Пије бенседин после сваког преласка границе. „Није ово лак посао. Штета што пропаде ’Милоје Закић’, било је тако лако доћи на посао и без стреса. А плата редовна.“

Сада једном недељно преноси робу преко државних међа и стрепи. Купује код приватника. Софијски кројач од шверцованог материјала из Турске шије јефтину гардеробу. Тако се постиже ниска цена. Сир до железничке станице превози познати таксиста комбијем.

И док се у ходнику размењују утисци, тиха жена из купеа која је ушла у пограничном месту подиже главу и саопшти важним гласом обавештене особе: „Знате ли да је тај сир модификован и није за децу до петнаесте године. Пише на кутији, али то ови скидају.“ „И није то све“, додаје путница. „Сир мешају са машћу и мало кајмака па праве лажни кајмак од лажног сира. Па када купујете кајмак мислите на то.“

Воз се приближава Сталаћу. Почињу припреме за искрцавање. Моја сапутница провуче руку кроз неуредну косу и поче да свлачи са себе слојеве гардеробе. Указа јој се фигура. Скиде 17 панталона, 11 блуза и седам сукања. Све то стави у велику најлон кесу па крете ка излазу. Почеше да се помаљају кутије са сиром. Сталаћ је на видику па морају брзо да раде. Ходник оживе, а од сира опет не може да се прође. Воз стаде и као на радној акцији из 1959. године кутије иду од руке до руке, па кроз прозор на бетонски перон. Железничар са краватом ЈЖ каже да због њих каснимо пет минута и „да ће морати неко о томе да пише извештај”!

Изненада, пуче једна кутија и сурутка се разли дуж вагона, а ми подигосмо ноге да не навучемо влагу. Мирисало је кисело, али не много. „Па, наравно“, каже онај са краватом. „То и није прави сир. Да је од правог млека смрдело би као на млечној пијаци.“ И заиста,када се све осушило уз помоћ новина којима су се упијале барице сурутке, ваздух је био чист.

Чим су отишли, оно мало преосталих путника побаца кроз прозоре све што је остало иза шверцера.Најзад олакшање. Улазимо у „Београд“. Старијем путнику, родом из Пирота, испадоше с треском тешка пијачна колица на перон. Ни две руке не помажу да се терет подигне. „Шта је овако тешко”, питамо, а он каже – „јагње из завичаја”, па одмахну руком и одвезе претежак багаж ка излазу из станице.

Светлана Ћопић