Deliblato –Autentično svedočanstvo o razvoju industrije prijemne radio-tehnike kod nas i u svetu nalazi se u privatnoj zbirci Vase Ivaškua (64) u Deliblatu. Na tridesetak kvadratnih metara je 385 prijemnika, detektorskih i „lampaša“, kao i pedesetak tranzistorizovanih.I najveći evropski muzeji tehnike, mogu mu pozavideti na pojedinim primercima.

Tu se nalazi detektor iz 1917. godine, među prvim ove vrste u svetu, koji radio-talase prima uz pomoć germanijumskog ili silicijumskog kristala i pretvara ih u zvuk. Pokazuje nam i dva modernija detektora, sa diodnim lampama, a potom prelazi na radio-aparate čuvenih proizvođača iz Nemačke, Austrije, Holandije, Francuske, SAD, SSSR-a, Švedske..., od kojih neki više i ne postoje: „lorenc“, „blaupunkt“, „telefunken“, „saba“, „orion“, „minerva“, „volga“, „dukati“, RFT, „ingelen“, „elin“, „hornifon“, „saksenverk“... pa naše: „tesla“, EI Niš, „kosmaj“, „tesla“, malo poznati REK (Radio industrija Kragujevac), pa RIZ, „telekomunikacije“ Ljubljana... Kolekcija obuhvata razdoblje od 1920. do 1980, kada su tržište zapljusnule nove tehnologije, a one Vasu ne interesuju.

– Ovo je „ingelen“ iz 1937, koji je austrijski proizvođač izradio u svega 600 primeraka. Vrlo je redak i skup, a prepoznatljiv je i po skali (displeju), na kojoj je karta sveta. Od bivših jugoslovenskih gradova ubeleženi su samo Beograd, Zagreb i Ljubljana. Kad skala stigne na željenu stanicu, upali se lampica i osvetli ime grada – pokazuje nam Ivašku. Na „modernijim“ aparatima, iz šezdesetih godina prošlog veka, ugrađen je i indikator „magično oko“, čije osvetljenje pokazuje kad je skala na stanici.

Inače, svi ovde sakupljeni uređaji su u ispravnom stanju, uključujući i najstarije kristalne detektore, preteče savremenih radio-aparata. Vasi ne pada mu na pamet da ih uključi istovremeno, jer bi potrošnja struje, kaže, iznosila devet kilovata. Za tu snagu su neophodni kablovi povećeg preseka.

U protekle četiri decenije naš domaćin je eksponate, najčešće u delovima, nabavljao u Austriji i na ovdašnjim buvljacima i tavanima. Takođe, poklanjali su mu ih i prijatelji, ali i neznanci koji su čuli za njegov hobi. Zahvaljujući svom samoukom poznavanju radio-tehnike i ogromnim količinama rezervnih delova za „radio oldtajmere“, Vasi se često za tehničku pomoć obraćaju vlasnici vremešnih radio-aparata.

– Nema tog savremenog tjunera koji može čistotom zvuka da zameni starinski „lampaš“. Kad se iz njega začuje muzika ili govor, to je pravi praznik za uši. U tom zvuku nema nimalo šuma. Zato sam se, u svom konstruktorskom radu, opredelio i za pravljenje pojačala visokog kvaliteta, u koja ugrađujem isključivo radio-cevi, poznate kao lampe – kaže Vasa Ivašku, kome su pojedini evropski kolekcionari za retke eksponate iz njegove zbirke „čarobnih kutija“ nudili prava mala bogatstva. Nije prihvatao nijednu takvu ponudu, čak i kada mu je novac bio preko potreban, jer, kako kaže, „ljubav nije na prodaju“.

Ivašku ima i dva gramofona, iz 1890. godine, sa oprugom, i deset godina „mlađi“, a oba sa velikom trubom za pojačavanje zvuka. Ove gramofone prati i jedna trgovačka štampana ponuda gramofona, iz 1937. godine, u kojoj je ponuda pravih remek-dela stolarskog i filigranskog umeća.

Vasa Ivašku nije samo kolekcionar već i radio-amater i vrstan samouki konstruktor poljoprivrednih mašina. Njegovim rešenjima su se divili i inženjeri iz „Zmaja“ i IMT-a.

Jovica Danilović