Зрењанин – Воћари од државе не добијају ништа. Када су, наводно, намеравали да помогну ову браншу давали су 50 динара по садници, а требало ти је два месеца да изгањаш тај новац, тврде Радишићи који су из центра Зрењанина отишли да на риту поред Тисе гаје воћне саднице. Данас подижу плантажу дуња и тврде да од воћарства може лепо да се живи, само да држава више поведе рачуна.

Радишићи својим примером доказују да има много шанси да се људи запошљавају на селу које много лакше подноси кризу. Сава Радишић је почетком деведесетих, кад је као металац остао без посла, решио да изађе из града и почне нови посао. Крчио је врбе на неплодном земљишту поред реке где на стотине хектара лежи неискоришћено.

– Постепено сам подизао расадник за који сам се одлучио јер су се претходне две генерације у мојој породици бавиле калемарством. Деда је био једини калемар у Елемиру и познат у целом крају, а нешто се од његове вештине задржало у породици. Сада већ имамо познат расадник који ширим заједно са синовима – прича Сава.

Старији син Иван је завршио вишу пословну школу у Београду и апсолвент је на овдашњем Техничком факултету „Михајло Пупин“, али ће се бавити, заједно са братом Немањом који је завршио средњу пољопривредну школу и при крају је овдашње Високе техничке школе, где се образовао за руковање и одржавање пољопривредне механизације. Момци желе да наставе очев посао на својеврсном салашу поред Тисе на коме већ сада углавном проводе време. Сава каже да се овде долази са поздравом „добро јутро“, а одлази са „лаку ноћ“.

Имали су велике плантаже ораха и кајсија, али су воћке пропале када су због високог водостаја Тисе и Дунава, пре десетак година, надошле подземне воде што биљке нису поднеле. Поред расадника разног воћа, сложна породица развија дуњарник на шест хектара и тренутно том послу посвећују највише времена. Дуња се на тржишту доста тражи јер се много користи за индустријску прераду, а од ње се пече и квалитетна ракија. Међу главним сазнањима до којих је бавећи се овим послом дошао Сава јесте да ми имамо мало воћа и када се појави шанса за извоз онда га нема довољно.

– Прави корак би био градња фабрике за прераду воћа и њих би требало да има свако село. Овако се догађа исто што и са кукурузом и пшеницом, уместо да их прерађујемо, извозимо их у зрну и ту је дупло мања зарада, а да се не говори о томе колико би радника могло да се запосли. Све сељаке који имају до десетак хектара земље треба стимулисати да саде воћке. Пре неки дан су дали по пет хиљада евра за једно ново радно место у индустрији. Да се тај новац уложи у ову браншу, могло би да се ангажује пет пута више радника – прича Саво.

Он указује на чињеницу да се сва ова ритска земља која сада лежи необрађена пре Другог светског рата обрађивала, а пре тога се исушивала људским радом. Данас је необрађена поред „џон дирова“ од петсто коња и свакојаке механизације – јада се Сава истичући да сви не могу да буду велепоседници, али и да се са мало земље и малим улагањима може оживети село које је пред издисајем.