Занемарени бисер зајечарског угоститељства: ресторан „Воденица” (Фото С. Тодоровић)

Зајечар – Најстарији зајечарски национални ресторан „Воденица”, смештен у самом центру града, престао је да ради још почетком 2007. године: од тада, ово популарно окупљалиште Зајечараца, воденични камен и све друге етнодетаље, који подсећају на време из прве половине 19. века, прекрива паучина, двориште је зарасло у коров, а испод здања, где је некада протицао рукавац Црног Тимока, шири се несносан смрад.

Од 1977. рестораном је газдовало УТП „Србија”, које је 2003. године приватизовано. Нова власница, Снежана Митровић, била је вољна да објекат (чији је иначе власник Народни музеј) и надаље задржи у закупу, али је „Воденица” уступљена Туристичкој организацији Зајечара.

Три године касније, тачније, крајем 2006. ресторан у коме су Зајечарци деценијама уживали у песничким вечерима, аутентичном фолклору и гастрономским специјалитетима, почео је да показује озбиљне знаке посртања. Спекулисало се да је „Воденица” оптерећена губицима, да су се нагомилали неплаћени рачуни „важних гостију” који су почесто долазили у ресторан на провод. Међутим, председник Туристичке организације Зајечара Зоран Стаменковић за наш лист категорички тврди да ништа од тога није тачно, већ да је кључ у браву „Воденице” морао да буде стављен у јануару 2007. због „дотрајалих инсталација и лошег стања санитарног чвора”, које је Туристичка организација наследила од претходног закупца, УТП „Србије”. Али Стаменковић није могао да одговори на наше питање зашто Туристичка организација Зајечара, за три године колико је газдовала „Воденицом”, тај проблем није могла да санира.

Било како било, показало се да оптимистичке процене да ће ресторан оживети већ на лето 2007. нису биле утемељене. Једноставно, заинтересованих да уђу у закуп ресторана није било...

Садашња власница УТП „Србија” Снежана Митровић, нам каже да жали што пропада некадашњи градски угоститељски бисер, али да га сад не би узела у закуп чак и да јој га локална самоуправа понуди. Како истиче, нема сумње да би је градска управа оптеретила астрономским локалним таксама, а како смо већ писали, о тој врсти намета на зајечарске привреднике негативно мишљење дала је и највиша судска инстанца у Србији.

Иначе, Туристичка организација Зајечара је од Министарства економије и регионалног развоја тражила средства којима би „Воденица” била обновљена. После годину дана, стигао је негативан одговор, па је сачињен нови пројекат етноуређења овог објекта и упућен нови захтев за доделу 10 милиона динара. Надлежно министарство затражило је додатну документацију на основу које би донело одлуку, а док све то траје, „Воденицу” неумитно меље време.

Но оптимизам не напушта Зорана Стаменковића, председника ТО Зајечар. Уколико и допунски пројекат буде одбијен, тврди, у помоћ ће притећи град, надлежни су му то чврсто обећали.

– „Воденица” ће, упркос злурадим пророцима, почети да ради још овог лета – сматра Стаменковић.

Стојан Тодоровић

-------------------------------------------------

Ваљала и Турцима и кнезу Милошу

Према попису из 1863. „Воденица” је припадала браћи Николи и Јовану Лаловићу, а њен последњи власник, до 1945. године и национализације, био је Вања Лаловић, унук Јована Лаловића. Пре тога, стара воденица млела је Турцима, па је затим ујам од њене мељаве узимао за себе и кнез Милош.

И данас, упркос двогодишњој небризи, ово здање, које је иначе под заштитом државе, споља делује моћно. Има дебеле камене зидове, импресивне храстове греде и – све услове да дуго и успешно послује.