Грађански рат сећања не посустаје. Ако. Не треба подвлачити црту испод прошлости. Одавно смо навикли на покушаје релативизовања, банализовања и национализовања антифашизма. Али не и на то да се и сам фашизам може антифашизовати. Зато и јесте јединствен покушај историчара В. Ђуретића у прилогу „Српска егзистенцијална дијалектика“ (Политика 24. 10. 2009). Како то аутор чини? Најдиректније у тврдњи да је „Збор“ био облик отпора окупатору. То је нескривена антифашизација српског фашистичког покрета и нормализација љотићевског „патриотизма“. Друга тврдња да се „Љотић одредио против два тоталитаризма хитлеровског и стаљинистичког“ личи на одглумљену наивност историчара. Зар Ђуретић, који је успешно демистификовао различите партизанске и четничке маневре, верује Љотићу на реч? Сумњам. Историчари најбоље знају да не треба веровати ни Љотићу нити накнадним тумачима Љотића већ треба пажљиво прегледати изворну грађу, пре свега, квислиншку штампу, а нарочито љотићевски недељник „Наша борба“ који је излазио у Београду за време окупације. Прилози Љотића и његових сарадника врве од расизма, антисемитизма, антимасонизма, антилиберализма, антикомунизма и похвала Трећем рајху и Хитлеру. Не мање је спорна трећа Ђуретићева тврдња да Недићеве антикомунистичке спреге нису биле идеолошке природе него да су биле тактичке варке. Неће бити. Пре више од тридесет година, прегледајући фонд „Збор“ и фонд „Председништво владе“ у Архиву Војноисторијског института, налазио сам документа о сукобу недићеваца и љотићеваца који су се утркивали да покажу немачкој окупацијској управи ко јој је лојалнији. А списи и чланци М. Недића које сам читао у окупацијској штампи јасно показују његову фашизацију. За четврту Ђуретићеву тврдњу да је идеологија легитимног четничког покрета била „изразито антифашистичка“ мало је рећи да је претеривање. Пре свега покрет ЈВО није био никада легитиман (јер није имао подршку већине југословенског становништва), него је само једно време био легалан, све док сам краљ није Дражу развластио и четнике позвао да се придруже Титу. А колико је четничко етничко чишћење Санџака од Муслимана (због биологије) доказ „изразитог антифашистичког карактера четника“? Није доказ, него крунски противдоказ зато што се антифашизам не може свести само на оружану борбу против сила Осовине, него то постаје тек када се удружи са борбом за једнакост свега онога што носи људски лик. Пета Ђуретићева тврдња истиче Михаиловићев политички реализам. Овога јесте било, али само до децембра 1941, односно до слома немачког светског муњевитог рата пред Москвом и до Хитлерове објаве рата САД. Од тада је реалност постао борбени антифашизам, а не пасивно ишчекивање тобоже неизвесног победника на великим светским фронтовима. Наиме, већ тада је већини аналитичара у свету постало јасно да се Осовина заплела у рат са индустријски надмоћнијим силама света и да ће га изгубити.

Ако Ђуретић није у праву, да ли онда веровати онима који кажу да „Тита идеолошки и ускокласни мотиви нису ограничавали као четничког лидера“? Или да је ,,несумњива заслуга вођства КПЈ што је његова револуционарна акција од почетка рата и на домаћој и на међународној сцени афирмисана у својој борбено-бескомпромисној и слободарској димензији, односно као једина негација постојећих националних и вјерских противрјечности, из чега је произишла заједничка окосница наднационалне снаге, која је била историјска шанса да се југословенска идеја регенерише на широкој класној и демократској основи“. Тешко је рећи која је страна у праву. Не отуда што је истина релативна, него зато што ови цитати нису из резолуција конгреса СКЈ него су Ђуретићеви лични закључци у књизи „Савезници и југословенска ратна драма“, Народна књига, Београд 1985. I том стр. 253 и II том стр. 19). Циници би рекли да нема антикомунисте без бившег комунисте, а реалисти би додали да се фашизам не може антифашизовати без снажно проживљене конверзије.

Професор социологије на Филозофском факултету у Београду