Naše realno veoma nepovoljno društveno stanje pogoršava ponašanje funkcionera koji se upravo u trenutku očekivane samokritičnosti zbog loših rezultata samohvalisavo oglašavaju svojim fiktivnim uspesima. Izneverena očekivanja su pokazatelj još uvek živog kolektivnog osećaja za odgovornost ali i nezrelosti društva da iskaže jasan odnos prema onima koji uprkos neuspehu nastavljaju da rade dotadašnji posao. Između tog osećanja i odsustva mehanizma odbrane kolektivnih interesa otvorilo se polje za postupke kojima se umesto ponuđene ostavke ističu sopstvene zasluge.

Premda spadaju u veliku većinu građana koji razlikuju uspeh od neuspeha, neuspešni pojedinci se ne ponašaju u skladu sa tim znanjem. Pred strahom od posledica priznatog poraza, oni beže od odgovornosti, a iskustvo poraza osporavaju i prikazuju na suprotan način. Tolerisanjem takvog ponašanja kolektiv pomera granice moralne osetljivosti ka stanju otupljenosti u kojem je od pojedinaca uzaludno očekivati da priznaju svoj neuspešni mandat, ponude ostavku i odgovorno rukovodeće mesto prepuste drugom.

U brojne antologijske primere ovakvog ponašanja spadaju i nedavne izjave aktuelnog ministra zdravlja. Nakon hapšenja direktora Instituta za onkologiju optuženog za korupciju i novinskih napisa o nesavesnom lečenju pacijenata davanjem povećanih doza citostatika, oglasio se i resorni ministar da na osnovu izveštaja svoje komisije demantuje ove optužbe.

Pokazalo se, međutim, da su tekstovi o trovanju pacijenata svojevrsna metafora za nesavestan odnos prema obolelima, a da je u akciji ,,Kraba” otkriven samo vrh ledenog brega negativnih pojava koje zdravstvo čine jednim od najbolesnijih delova društva.

Neprimereno slobodan i nesankcionisan upliv proizvođača i trgovaca lekovima na lekare očigledno ne brine aktuelnog ministra iza čijih se reči o poštovanju standarda u proceduri lečenja skriva jedna druga realnost koja postavlja pitanja odgovornosti i ostavke za takvo stanje.

Ta pitanja se otvaraju i nakon učešća naše fudbalske reprezentacije na minulom sveskom šampionatu u Južnoj Africi. Na osnovu važećih kriterijuma uspešnosti jasno je da je reprezentacija Srbije, zauzevši poslednje mesto u grupi i ne kvalifikujući se za dalje takmičenje, doživela fijasko. Međutim, braneći se od opravdanih kritika zbog neuspeha, savezni selektor je pokušao da učinak reprezentacije oceni merilima umetničkog klizanja na ledu, pa je lepotom jalove igre nastojao da ospori realne činjenice. One utoliko gube na značaju ukoliko se nekim drugim ulepšanim slikama zamažu oči javnosti i pobegne od odgovornosti za učinjeno da bi se nastavio dotadašnji odgovoran posao.

Čini se da ovakvo ponašanje već dobija zabrinjavajuće obrise jednog obrasca koji se može dovesti u vezu sa iskustvom nedavne prošlosti, ali čiji su koreni znatno dublji i sežu do prepoznatih psiholoških mehanizama samoodbrane. U našem sećanju još nije izbledelo obeležje Miloševićevog vladanja zasnivano na beskrupuloznoj manipulaciji porazima koji su proglašavani pobedama. Međutim, dublji koreni ovakvog ponašanja potiču iz težnje za poricanjem realnosti, a pojedinac koji se oseća ugroženim nastoji da se odbrani negiranjem činjenica. Iako spada u primitivne mehanizme odbrane, ovakav način može biti i uspešan u bekstvu od odgovornosti.

U našim okolnostima ovaj model ponašanja je i posledica neizvršene lustracije i olakog aboliranja odgovornih i krivaca za privredno uništavanje Srbije devedesetih godina i neodgovarajućeg odnosa prema profiterima koji su upravo u vreme opštenarodnog osiromašenja neregularno stekli ogromno materijalno bogatstvo. Umesto demokratske, građanske i pravno uređene uspostavljena je partokratska država u kojoj poslanici, odbornici i funkcioneri odgovaraju za svoj rad prvenstveno partijskim odborima i šefu stranke. U ovakvim nepovoljnim ekonomskim, društvenim, kulturnim i političkim okolnostima odgovornost i ostavka su izgubile značaj koji bismo danas hteli da im damo. Zato su očekivanja da se spontano uspostave institucionalne i moralne pretpostavke odgovornosti koje bi činile normalnim podnošenje ostavke jedna od iluzija čija snaga pokazuje našu nemoć promene mentaliteta neodgovornog ponašanja i poricanja realnosti oličenog u aktuelnom obrascu koji se identičnim pojedinačnim postupcima samo potvrđuje.

 Etnolog, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU