Поноћ између петка и суботе (30. септембaр – 1. октобaр) биће за пописиваче важан тренутак за утврђивање чињеница: ко је рођен, а ко није, ко је жив, а ко више није, ко је дипломирао, а ко је са средњом стручном спремом, ко се запослио, а ко је незапослен, ко је постао пензионер... И тако од податка до податка, од особе до особе, од домаћинства до домаћинства. Током петнаест наредних дана свако ће од нас разговарати с пописивачем и одговарати на његова (њена) питања. Већ 15. новембра сазнаћемо колико нас је у Србији, и колико нас је у сваком од 6.155 насеља.

И одмах ћемо моћи да упоредимо бројке са онима од пре девет година (прошли попис): да ли нас је мање или више, које је насеље у успону а које копни, да ли је Нови Сад већи од Ниша, колико су Краљево и Крушевац порасли због прилива расељених са Косова...

Касније стиже мноштво других података. О просечној старости, о просечној величини домаћинства, о националној припадности… Подаци о националној припадности обично највише занимају јавност због сталних миграција и повремених разлика у изјашњавањима, али то је само мали део непрегледног мноштва чињеница које заједно дају детаљну популациону слику државе.

Толико детаљну да ћемо после овог пописа знати колико свако насеље има неписмених, а колико ванбрачних заједница, колико је особа са посебним тешкоћама у вези са видом, слухом, ходом... Знаћемо и то који су извори средстава за живот у сваком домаћинству, колико је где деце и у ком су узрасту. Затим, ко где путује, а ко не путује, ко користи рачунар и Интернет...

Података је толико да је одговор на питање из наше серије ,,У чему нам може помоћи попис” веома једноставан: може нам помоћи у свему, наравно ако има оних који су вољни да се суоче са добијеним бројкама и да их користе на најбољи начин.

Демографи кажу да је код нас таквих релативно мало и помињу установе за планирање, државну администрацију, локалну самоуправу, научнике. У развијенијим земљама резултати пописа се више користе за предузимање разних мера којима се неке нелогичности добијене на основу ове статистичке акције могу исправити. Што је, опет, у вези са економским могућностима државе. Јер, од каквог је значаја био пописни податак из 2002. да су насеља у Србији на периферијама већих градова имала мањак школског простора (због избеглица и расељених) када локалне заједнице нису имале новац да граде школе. Ови подаци су, међутим, и овде касније довели до оријентације планера ка новим школама на периферији.

Пописни резултати су од све веће користи и с обзиром на убрзани развој такозваног цивилног друштва. Удружења грађана, женске организације, удружења особа са посебним потребама, клубови досељеника, ромске организације итд. шире своју активност и њима је и те како стало до чињеница о себи, тако да све већа ,,растреситост” друштва и исказивање различитих групних интереса дају попису све већи значај.

Зато звуче веома анахроно позиви неких националних представника на југу и југозападу Србије на бојкот пописа; као да је пописна активност исто што и изборна и као да попис осим националне нема стотине других димензија. Уосталом, да нема пописа свет би много мање знао о себи и кад се неко залаже за бојкот као да нас вуче у далеку прошлост. И то веома далеку, јер први ,,модерни” попис Србија је имала још 1834. године.