Пензије су, изгледа, по расправама у влади и односима са ММФ-ом постале главни буџетски „проблем”. Да ли је то изненађење или је реч о проблему који је годинама кумулиран да би у економској кризи избио свом тежином на површину? Без обзира на то што се готово 30 месеци не мењају (замрзнуте су), маса пензија све више притиска буџетске расходе. Међутим, док су пензије замрзнуте, трошкови живота у 2009. години повећани су за 8,6 одсто, а у 2010. за око осам одсто. То је реални пад од око 17 процената. Какав је то финансијски удар боље се види ако се зна да око 780.000 пензионера прима мање од 21.700 динара, а 356.000 мање од 11.000 динара. Од укупно 1.660.000 пензионера њих око 1.400.000 добија „бонус” од 5.000 динара, што чини око 78 одсто пензионера. Свега 260.000 прелази „магичну” границу од 30.000 динара. Пензионери неће одбити овај „поклон”, јер су највећим делом на ивици голе егзистенције.

Додељивање бонуса на готово 1,4 милиона пензионера даје јасну слику социјалне деградације огромног дела становништва. Додамо ли томе и велики број запослених који раде а не виде плату месецима, мора се поставити питање: какав је то модел развоја и коме служи? Заиста се ради о великом осиромашењу и социјалној беди огромног дела становништва, док је, с друге стране, створен уски слој врло богатих који живи у изобиљу.

Модел даљег усклађивања пензија према висини инфлације у претходних шест месеци плус половина стопе реалног привредног раста (ако га буде) уградио је временски раскорак у којем су пензије већ реално смањене, а затим се то надокнађује. Стварног раста пензија нема. А како ће с продуженом кризом и незнатним растом и овде изостати повећање – пензије ће коначно платити цех „уравнотежавања буџета” и смањивања буџетског дефицита. Државна политика не нуди решење за велики проблем пензија. Неки постављају питање: да ли ће исплата бонуса покренути инфлацију? Стварно су пензионери узрок инфлаторних удара и великих осцилација девизног курса! Овај износ ће отићи на храну и комуналије које су у последње време највише поскупеле. Пензија није довољна за исхрану и становање. Нема средстава за било шта друго (одећа, обућа, одржавање, школовање деце, културни садржаји, саобраћајне услуге, нова техника и слично).

Проблем пензија тек се заоштрава у следећем периоду. Да видимо неке факторе. Број запослених се 2008–2010. смањио за 170.000, а само у 2010. години до сада 71.000. То значи да се уплате доприноса смањују. Истовремено је број пензионера само у 2010. години до сада повећан за двадесет хиљада. Од 461 милијарде динара издатака за пензије држава већ сада покрива мањак доприноса за 215 милијарди или 46 одсто. Разлика ће се само повећавати. Уз раднике избачене из приватизованих предузећа и огроман број годинама незапослених – маса доприноса се у буџету релативно смањује. Са сталним повећањем броја пензионера у току године, још већом незапосленошћу, зацртано свођење масе пензија у буџету са садашњих 36,7 на 30 одсто у 2016. години или са 13,2 одсто у БДП на свега десет процената показује да се политика „уравнотежавања буџета” највећим делом односи на пензије. На пензије и плате запослених у републичком буџету одлази око 68,3 одсто свих расхода. Према пројекцији кретања свих фактора у 2011. години просечна пензија ће се повећати за свега 1.300 динара. Како је могуће да је 68,3 одсто расхода републичког буџета (пензије и лична примања) више од две године замрзнуто, док истовремено инфлација делује на приходну страну буџета, а буџетски дефицит се повећава?

Дужина животног века се просечно повећала за неколико година. Дуже се користе средства пензија. Будући да становништво све више стари број пензионера ће се повећавати, а како се привреда слабо и споро развија број запослених или опада или стагнира.

ММФ се претворио у супервизора, који је, уз све критике које имам према његовом моделу и препорукама, сада стварно добродошао и као контролор једне по свему судећи необуздане владе у трошењу буџетских средстава без праве буџетске контроле. То је, у ствари, дисциплиновање владе у трошењу буџетских средстава. Тако се не може водити ефикасна макроекономска политика у којој јавни расходи иду и до 44 одсто БДП-а. Закон о фискалној одговорности је нужност, али је неопходна и већа транспарентност у трошењу јавних средстава.

На крају, и уз нужни ребаланс буџета и избор приоритета у расходима, дефицит ће се стално повећавати јер се мало ради на оживљавању привредног раста – јединог правог извора прихода.

*Економиста, професор универзитета