Прецењени курс динара има негативан утицај на укупна макроекономска кретања у земљи, а посебно у области економских односа са иностранством, јер је курс један од генератора великог увоза, који није у функцији повећања производње и извоза. Пошто се оваква тенденција наставља, постоји опасност да земља ускоро западне у тзв. дужничку кризу са свим њеним последицама, јер је укупан спољни дуг Србије (и поред делимичног отписа) достигао износ од преко 30 милијарди долара, с високим коефицијентом задужености и ратама отплате иностраним кредиторима у односу на извоз робe и услуга (око 40 одсто). Нема могућности за неке веће продаје домаћих предузећа, смањене су стране инвестиције и могућности нових инокредита, што може довести до озбиљног погоршања стања у привреди и пада животног стандарда. Ситуација у сектору спољноекономских односа последњих година је забрињавајућа, с галопирајућим дефицитом, који је због глобалне економске кризе прошле године нешто смањен (износио је 7,3 милијарди УСД, а на крају 2008. године био је чак 10,6 милијарди).

Неки наши економски стручњаци се залажу за примену потпуно флексибилног курса, без икаквих интервенција НБС, па да реална кретања на тржишту покажу праву вредност динара. Основни недостатак оваквог режима курса је већи ризик у пословању са иностранством и већа изложеност домаће привреде потресима на светском тржишту. Због знатне и нагле депресијације (пада вредности) динара дошло би до раста домаћих цена и великог удара на девизне дужнике. Такође, веће су могућности шпекулација и не постоје стабилне калкулације за спољнотрговинске послове.

НБС би могла да у оквиру разних расположивих девизних аранжмана, за један одређени прелазни период, примени и модел тзв. покретних (пузајућих) тачака или паритета. То би значило да када девизни курс пређе границе у којима званично утврђен курс осцилира, онда би се одредио нови курс динара са новим маргинама флуктуација. Прилагођавање курса би се вршило чешће у мањим износима, али у интервалима који не би били унапред утврђени. То би амортизовало могуће снажне монетарне ударе на домаћу привреду. Валута може да се прилагођава према одабраним квантитативним индикаторима (рецимо разлика у инфлацији према главним трговинским партнерима), што намеће одређена ограничења у вођењу монетарне политике. У оцени предности овакве варијанте курса динара наводи се: постизање стабилнијих услова привређивања, јачање динара као платног средства, растерећење девизних резерви да бране курс, мањи обим интервенција централне банке, смањење спољнотрговинског дефицита, либерализација спољне трговине земље. Нормално, ни овај режим није имун на одређене слабости, у које се, рецимо, помињу шпекулације и дестабилизација девизног тржишта, као резултат злоупотребе информација о намераваној промени курса.

Девизни курс је огледало привреде и немогуће је имати јак динар у слабој привреди, па треба очекивати његово даље постепено слабљење. Сваки курс може се краткорочно „присилно” технички померати надоле или нагоре манипулисањем новчане масе уз одређену цену коштања. Али дугорочну стабилност курса није могуће постићи без отклањања фундаменталних неравнотежа, односно структурних промена домаће привреде, ригорозне финансијске дисциплине, смањења платнобилансног (пре свега, спољнотрговинског) и фискалног дефицита и инфлације, повећања прилива страног капитала и домаће конкурентности.

У том контексту, постепено прелажење на реални, односно равнотежни и јединствени курс динара треба да буде трајно опредељење домаће монетарне политике. Курс динара мора да доприноси повећању производње, запослености, наше конкурентности на светском тржишту, односно већем извозу и смањењу енормног дефицита спољотрговинске размене. Адекватно спровођење политике курса динара требало би да стимулише конкурентнија предузећа, извоз, штедњу, да води већој стабилности тржишта и утиче на елиминисање „сиве” економије и разних монополистичких лобија.

Економиста,научни саветник