Ивањица је по површини пета општина у Србији, а има само 32.000 становника. Пре две деценије имала је око 40.000. Главни разлог смањења су селидбе: због школовања, запошљавања и напредовања у послу. То је тренд који у овом тренутку делује незаустављиво.

Као и друге општине, и наша предузима одређене мере да би задржала становништво, међутим наше акције су ограничене скромним финансијским могућностима Ивањице. Очигледно је зато да без националне стратегије која ће бити окренута задржавању становништва у слабо насељеним општинама – а мислим на целу Србију, јер и Шумадија се празни, поједини делови Војводине такође – заустављање ових процеса не можемо очекивати.

У нашој општини највише се празне насеља на рубним подручјима, а то су подголијска и подјаворска села удаљена од Ивањице 30–40 километара. У њима су претежно старачка домаћинства, са врло мало деце, школе су или четворогодишње или затворене.

На пример, село Ковиље, у којем је некада био један погон „Јавор“ конфекције, затим задруга, амбуланта, продавница, пошта и у школи 700 ђака – сада према резултатима пописа има 22 становника и школу са девет ђака. Насупрот томе, села у близини Ивањице као што су Луковица и Шуме, нису смањила број становника јер они су послом везани за Ивањицу, а не станују у Ивањици. Међутим, сад је проблем у томе што ни у граду нема довољно посла.

Пре двадесет година Ивањица је имала 12.500, а сада 6.500 запослених. И на бироу пет хиљада незапослених. Становништво се сели не само из малих насеља него и из Ивањице. Одлазе млади, остајући често на буџету родитеља – пензионера или оних који имају плантаже малина. Међутим, у 2010. години у Ивањици је укупно за род малине готовински исплаћено двадесет милиона евра, а прошле године дванаест милиона, тако да је пад цене и слабији род малине директан удар на кућне буџете.

У Ивањици нема нових инвеститора јер немамо чиме да их привучемо. Немамо железницу, аутопут, гасовод, пловну реку, индустријску зону. Имамо чист ваздух и чисту воду, али то није довољно. Једино имамо наше локалне инвеститоре, Ивањичане. Од фирми које раде поменуо бих производњу намештаја, са 250 запослених, затим грађевинску оперативу „Путеви Ивањица“.

Имамо и двадесетак произвођача монтажних кућа, који су некад радили у ШПИК-у; сваки од њих запошљава 10–20 радника. Исто тако, неки од оних који су радили у конфекцији „Јавор“, која је некад имала око 2.600 запослених, основали су своје фирме. А сам „Јавор“ сада има 700 запослених. ШПИК, који је некада имао 1.800 радника, садa их има 90. Предузеће је у власништву Италијана. Фабрику чарапа „Пролетер“ купили су Немци. Фабрика сад има 500, а некада је имала 900 радника. Запослени у овим фирмама имају веома мале плате, по двеста евра месечно.

Тешко је замислити њихов повратак на село, али за оне који су остали без посла то је једна од могућности. Производња малина је некад била веома значајна, домаћинства су се тиме бавила екстензивно, али имала су тржне вишкове. У многим селима њиве су сад у корову.

Производња малине даје могућност и за изградњу прерађивачких капацитета у општини, али то није једноставан поступак. Треба освојити технологију, постићи квалитет, пласирати се на тржишту... И ту нам је потребна помоћ државе ако хоћемо да становништво овде задржимо. Па и да оне који су отишли и у граду остали без посла вратимо. Ако се не крене у том правцу и ако држава заједно са локалним самоуправама не формулише стратегију повратка у напуштене крајеве, тренд изумирања и нестајања насеља неће се зауставити.

Председник општине Ивањица