1. Разлике између државних и приватних факултета и универзитета делом су резултат њиховог различитог перцепирања и стечених навика, а делом произлазе из објективних исхода. Разлике које сматрам неоправданим, а иду на штету приватних институција, могу се свести на чињеницу да појединци и недржавна правна лица углавном оснивају факултете у областима које не захтевају висока улагања у опрему као што су лабораторије и истраживачки центри. Опрема приватних факултета се углавном састоји у компјутерима, а изузетно ретко и у интерактивним учионицама. Са друге стране, државни факултети и универзитети су само изузетно спремни да се брзо прилагођавају новим научним сазнањима и нови методама учења и поучавања.
2. Моје је мишљење да се општа оцена о томе да ли су бољи државни или приватни факултети не може основано дати. Показатељи доброг квалитета једне високошколске институције јесу: квалитет наставног кадра који је објективно мерљив; успех и напредовање дипломираних студената; начин учења и поучавања; спремност за припрему за практичне аспекте професије. Ови мерљиви показатељи не могу се генерално приписивати једној или другој групи институција, јер оне не зависе од облика својине те институције.
3. Државни факултети су повлашћени углавном у финансијском погледу, али и зато што студенти приватних факултета не могу да остваре правo на становање у студентским домовима, теже или никако не долазе до стипендија које се финансирају из буџета или државних фондова. Што се тиче хонорарног рада наставника, по информацијама које имам на подручју правних студија – и наставници приватних, као и државних факултета у подједнакој мери прихватају хонорарне послове који нису само наставни или научноистраживачки већ и очигледно комерцијални.
4. Како коментаришем недавну изјаву ректора БУ да ,,државни универзитети раде непрофитабилно, док је приватним главни критеријум да зараде паре”? Изјава није коректна, а није ни тачна. Најпре, масовни државни факултети имају велики број студената који сами плаћају своје студије. Цена тих студија је приближна цени студија на приватним факултетима. Зато се може основано поставити питање да ли су државни факултети одиста државни будући да њихово финансирање само делимично обезбеђује држава. Оснивач јесте држава, али средства која такви факултети стичу и од државе и од студената су на њиховом слободном располагању. Материјалне трошкове и инвестиције државним високошколским институцијама обезбеђује држава, док приватни сами морају да обезбеде средства за те сврхе. Отуда је добит коју остварују приватни факултети далеко мања од добити коју имају неки, поготово масовни државни факултети.
5. Повећање уписних квота на државним факултетима треба приписати управо жељи за стварањем што веће добити, а јасно је да масовност студија већ сама по себи снижава квалитет, јер број запослених наставника далеко спорије расте од броја студената.
6. У тврдњи да се на приватним институцијама ,,штанцују дипломе” има зрно истине и познато је које су то институције. Исто важи и за неке државне факултете. Деканица сам једног приватног правног факултета на коме се то не чини. Студије на нашем факултету трају просечно око седам година, нажалост, тј. студенти морају оправдати стицање дипломе знањем. Ако га нема колико је потребно, они губе годину, што није ретка појава у нашем универзитетском животу.
7. Основне разлике између приватних и државних факултета и универзитета састоје се у интензивнијој настави у мањим групама на приватним институцијама, тенденцији да се студенти у току студија што боље припреме за практични професионални живот и у флексибилнијем прихватању нових метода учења и поучавања. Државне институције имају традицију и стабилност. У неким изјавама наставника државних институција, а нарочито ректора БУ, има омаловажавања, неоправданог потцењивања, ненаучних предрасуда и уопште дискриминације приватних институција. Такви ставови не доносе добрo ниједном друштву, нарочито не нестабилном друштву Србије.
Деканица Правног факултета Универзитета Унион