Odmah da navedem da bi i bez svetske krize, a sada i finansijskog sloma u Grčkoj, u Srbiji nastala ekonomska kriza. Globalna kriza je samo ubrzala i produbila domaću. Faktori krize gomilali su se na jednom pogrešnom modelu razvoja i stabilizacije, koji uništava privredu i stvara veliku prezaduženost i ogromne socijalne razlike. Bilo je samo pitanje trenutka kada će doći do otvorene duboke krize.

Nalazimo se između grčkog i rumunskog scenarija. Godinama ističem, kao i kolega dr Mlađen Kovačević, da ovaj izabrani model (privatizacija, liberalizacija, monetarizam, decentralizacija i dr.) vode u ozbiljnu ekonomsku i društvenu krizu sa jasnim ukazivanjem na tokove koji tome vode. Da li su takva upozorenja nečemu poslužila?

Izabrani model je zasnovan na privatizaciji i rasprodaji svega vrednog u zemlji, nagloj liberalizaciji uvoza i tržišta. Privreda i društvo su dovedeni u potpunu zavisnost od uvoza kapitala. Skretali smo blagovremeno pažnju na to da će nagla liberalizacija i politika precenjenog kursa ugušiti domaću proizvodnju i dovesti do eksplozije uvoza i deficita spoljne trgovine, ali je nastavljeno po starom. Domaći faktori razvoja ostali su umrtvljeni i blokirani. Priliv kapitala u ovih devet godina stvarno je iznosio oko 70 milijardi dolara, pri čemu je ostvaren prosečan rast proizvodnje od svega jedan i poljoprivredne proizvodnje od 0,9 odsto godišnje. Ekonomski rast je ostvaren u sferi finansijskih usluga i trgovine, dok je realni sektor (proizvodnje) gotovo uništen. Privatizacijom je prodato 2.330 preduzeća, ostvareno 2,7 milijardi evra i uneseno u budžet, a zatim potrošeno uglavnom u tekućoj potrošnji. Više nema šta vredno da se proda, osim nekoliko velikih sistema. Naše najveće banke su najpre uništene, a ostale prodate. Od 34 banke 26 je u rukama stranog kapitala sa gotovo 90 odsto njihovog potencijala. Hoće li strane banke da razvijaju našu privredu, osim što će izvlačiti profit u inostranstvo i promovisati tuđe privatne interese? Slažem se sa Nebojšom Katićem da „bez simbioze domaće industrije i banaka kao i bez državnog podsticanja investicija ne može biti dinamičnog i zdravog razvoja”. No, to je potpuno drugi model i koncepcija razvoja.

Liberalizacija tekućih i kapitalnih transakcija dovela je do ogromnog deficita spoljne trgovine, a zatim spoljne zaduženosti zemlje. Spoljni dug je povećan sa 10 na 35 milijardi. Dospele obaveze godišnje već iznose 13,6 odsto BDP-a i veće su od njegovog ukupnog godišnjeg prirasta. Uleteli smo u dužničku zamku u 2009. godini, tako da je odliv po osnovu dugova veći od stvaranja BDP-a. Srbija radi u ovoj fazi samo za dospele inostrane obaveze. Srbija je stvarno visokozadužena i nalazi se u dužničkoj krizi. Omča dugova guši dalji društveni i privredni rast. Kakvo će opterećenje uslediti kada istekne grejs-period za mnoge strane kredite? Nastaje i širi se finansijska kriza, a zatim produbljuje kriza realnog sektora. Kako sa rastom od minus tri odsto u 2009. i eventualno oko jedan odsto u 2010. izmiriti obaveze od 12 do 13 odsto BDP-a? To je moguće samo novim zaduženjem i uzimanjem novih kredita da bi se podmirile obaveze iz starih.

Priprema zakona o fiskalnoj odgovornosti sa ograničavanjem javne potrošnje u BDP-u, visini budžetskog deficita i javnog duga, gotovo su kopija tih instrumenata u evrozoni, a vidimo kako se poštuju. Planira se dugoročno vođenje fiskalne politike (na pet godina), a mi svake godine vršimo po nekoliko rebalansa budžeta.

Dospeli su na naplatu računi jednog pogrešnog modela razvoja i još pogubnije makroekonomske politike.

Da bi se izbegao grčki scenario treba hitno razraditi kompletnu reformu privrednog i finansijskog sistema, uz potpuno drugačiji model razvoja u odnosu na postojeći. Njegovo dalje zadržavanje sigurno nas vodi u sličan scenario grčkom. Samo iza Grčke je stala evrozona zbog sebe, a iza nas nema ko, osim nas samih. Srbiji je potrebna nova razvojna strategija i istinski društveni preporod.

Redovni profesor univerziteta