Одмах да наведем да би и без светске кризе, а сада и финансијског слома у Грчкој, у Србији настала економска криза. Глобална криза је само убрзала и продубила домаћу. Фактори кризе гомилали су се на једном погрешном моделу развоја и стабилизације, који уништава привреду и ствара велику презадуженост и огромне социјалне разлике. Било је само питање тренутка када ће доћи до отворене дубоке кризе.

Налазимо се између грчког и румунског сценарија. Годинама истичем, као и колега др Млађен Ковачевић, да овај изабрани модел (приватизација, либерализација, монетаризам, децентрализација и др.) воде у озбиљну економску и друштвену кризу са јасним указивањем на токове који томе воде. Да ли су таква упозорења нечему послужила?

Изабрани модел је заснован на приватизацији и распродаји свега вредног у земљи, наглој либерализацији увоза и тржишта. Привреда и друштво су доведени у потпуну зависност од увоза капитала. Скретали смо благовремено пажњу на то да ће нагла либерализација и политика прецењеног курса угушити домаћу производњу и довести до експлозије увоза и дефицита спољне трговине, али је настављено по старом. Домаћи фактори развоја остали су умртвљени и блокирани. Прилив капитала у ових девет година стварно је износио око 70 милијарди долара, при чему је остварен просечан раст производње од свега један и пољопривредне производње од 0,9 одсто годишње. Економски раст је остварен у сфери финансијских услуга и трговине, док је реални сектор (производње) готово уништен. Приватизацијом је продато 2.330 предузећа, остварено 2,7 милијарди евра и унесено у буџет, а затим потрошено углавном у текућој потрошњи. Више нема шта вредно да се прода, осим неколико великих система. Наше највеће банке су најпре уништене, а остале продате. Од 34 банке 26 је у рукама страног капитала са готово 90 одсто њиховог потенцијала. Хоће ли стране банке да развијају нашу привреду, осим што ће извлачити профит у иностранство и промовисати туђе приватне интересе? Слажем се са Небојшом Катићем да „без симбиозе домаће индустрије и банака као и без државног подстицања инвестиција не може бити динамичног и здравог развоја”. Но, то је потпуно други модел и концепција развоја.

Либерализација текућих и капиталних трансакција довела је до огромног дефицита спољне трговине, а затим спољне задужености земље. Спољни дуг је повећан са 10 на 35 милијарди. Доспеле обавезе годишње већ износе 13,6 одсто БДП-а и веће су од његовог укупног годишњег прираста. Улетели смо у дужничку замку у 2009. години, тако да је одлив по основу дугова већи од стварања БДП-а. Србија ради у овој фази само за доспеле иностране обавезе. Србија је стварно високозадужена и налази се у дужничкој кризи. Омча дугова гуши даљи друштвени и привредни раст. Какво ће оптерећење уследити када истекне грејс-период за многе стране кредите? Настаје и шири се финансијска криза, а затим продубљује криза реалног сектора. Како са растом од минус три одсто у 2009. и евентуално око један одсто у 2010. измирити обавезе од 12 до 13 одсто БДП-а? То је могуће само новим задужењем и узимањем нових кредита да би се подмириле обавезе из старих.

Припрема закона о фискалној одговорности са ограничавањем јавне потрошње у БДП-у, висини буџетског дефицита и јавног дуга, готово су копија тих инструмената у еврозони, а видимо како се поштују. Планира се дугорочно вођење фискалне политике (на пет година), а ми сваке године вршимо по неколико ребаланса буџета.

Доспели су на наплату рачуни једног погрешног модела развоја и још погубније макроекономске политике.

Да би се избегао грчки сценарио треба хитно разрадити комплетну реформу привредног и финансијског система, уз потпуно другачији модел развоја у односу на постојећи. Његово даље задржавање сигурно нас води у сличан сценарио грчком. Само иза Грчке је стала еврозона због себе, а иза нас нема ко, осим нас самих. Србији је потребна нова развојна стратегија и истински друштвени препород.

Редовни професор универзитета