Оставка је првенствено морални чин, или би то требало да буде. Оставку даје човек који сматра да не сме да ради, или даље да ради, неки поверен му посао, нити може даље да сноси одговорност за поступке над којима треба да има контролу. По свом значењу и ефекту оставке се разликују. Сада се код нас најчешће говори о оставкама као испољавању политичке одговорности. При том се често заборавља да таква одговорност има природу битно другачију од других врста одговорности, а нарочито кривичне. Кривично се може одговарати само за личне поступке, где је деловањем одређеног појединца наступила последица штетна по друштво и за коју се прописује кривична санкција. Оставка пак није врста кривичне санкције, јер о казни не одлучује одговорни појединац већ му је суд прописује.

Политичка одговорност је шири појам и не мора бити везана за неке забрањене радње одговорнога. Прихватајући извесне политичке функције, као што су нa пример место министра или другог лица на челу неког ресора, тј. пристајући да учествује у формулисању политике тог дела државног апарата или да надзире извршење те политике, човек преузима за то одговорност. Оставка је знак уверења подносиоца да није испунио очекивања и да се не осећа способним да и даље води поверене му послове. Ако се на пример – а то се догађало – деси нека тешка железничка несрећа, министар саобраћаја најчешће нема никакве везе с конкретним удесом, али су неки министри сматрали да треба да демисионирају зато што се испоставило да железницу нису тако уредили да се тешке несреће избегну и што су трпели да у њој раде несавесни и нестручни људи.

Однос према оставци је у великој мери културно условљен. Као пример културе која гаји култ индивидуалне одговорности помиње се Јапан. Јапански функционери, министри и генерали давали су оставке после сваког перципираног неуспеха. У скандинавским земљама доминира, кажу, чврсти протестантски осећај одговорности у имовинској сфери. Шведски министар који само једном искористи службену кредитну картицу за личне потребе неће неминовно бити смењен, али ће највероватније демисионирати.

Изгледа да смо ми далеко од такве моралне преосетљивости. Не волим да за све наше мане кривим време „реалног социјализма”, али су у Југославији и од 1945. до 1989. године оставке биле изванредно ретке, па се нису јавно ни саопштавале. По логици власти радног народа путем комунистичке партије човек на високом положају био је тамо постављен да би обавио важан задатак и није на њему било да суди обавља ли га ваљано или не. О томе су одлучивали партијски форуми, па је оставка била нека врста блаже казне од избацивања из странке, као што је у немачкој војсци наређено самоубиство било начин да се избегне срамота, своја, своје породице и потомства (случај фелдмаршала Ромела).

Наша аверзија према оставкама траје и зато што се оставке бркају с прихватањем кривичне одговорности. Скоро сви функционери од којих се тражи оставка одбијају да је дају, а неумесно се бране као да су на суду.

Још један разлог за избегавање оставки у сиромашним државама, каква је и наша, лежи у томе што је државна служба најуноснији и најсигурнији извор прихода. Типични амерички државни функционер је на пример добростојећи адвокат који се лако може вратити својој професији, која често доноси више прихода од државне плате. Он, као и у свим богатијим земљама, оставком губи неке привилегије и задовољства али му живот не постаје битно неугоднији. У земљама у развоју, функционер често нема ни праву професију, па је за њега напуштање положаја врло тежак ударац.

Ван политичке сфере оставке имају нешто другачији значај. Нису повезане с великим ризиком и зато се могу протумачити и као протест, као неслагање са околином, као признање неспособности за дати посао. Човек их даје да би показао да се с неком политиком не слаже или да не жели да и даље седи у лошем друштву.

Када сте ме из редакције ,,Политике” позвали да учествујем у овим разговорима, рекли сте ми да је то и зато што важим за особу која је поднела доста оставки. Један од разлога што их у последње време не дајем, а требало би, лежи у бојазни да не испаднем намћор који диже руке од заједничког посла пред првом препреком. Наравно, лако ми је било јер никад нисам био на некој државној функцији па моја оставка није имала некакве важне последице.

Професор универзитета, директор Београдског центра за људска права