Србији не треба претити грчким, аргентинским или неким трећим сценариjeм. То јесте изазовно, јер нам се пред очима јавља колапс државе као последица лоше економске политике, али може бити контрапродуктивно. Наиме, лако је пронаћи велике разлике између Србије, са једне, и Грчке (или Аргентине), са друге стране, и тиме релативизовати сложеност ситуације у којој се налазимо.

На пример, буџетски дефицит и јавни дуг Грчке (у односу на бруто домаћи производ) три пута су већи него у Србији. Према овим показатељима Грчка је, дакле, у вишеструко лошијој ситуацији од Србије. Или, Грчка и Аргентина нису имале независну монетарну политику (евро у Грчкој и валутни одбор у Аргентини), а Србија је има.

Из претходна два поређења може да се изведе (опасан) закључак да Србија има луфта, да је ,,зима” далеко и да ,,цврчак може и даље да свира”. Може, наиме, да се помисли да је дуг пут до тога да Србија постане ,,дужна к’о Грчка” и да новим задуживањима можемо да купимо време и избегнемо непопуларне мере. Парадоксално, ако се узму у обзир наведене и друге разлике у квалитету инструмената и макроекономским перформансама Србије и кризом начетих земаља, грчки случај може да делује умирујуће на српске политичаре.

А време цури. На то указују квантитативни циљеви који морају бити остварени ако желимо да постигнемо стабилност и раст привреде и пораст животног стандарда. Макроекономски рачуни су неумољиви.

Претпоставке се могу варирати, али суштина остаје иста. Једна од пројекција показује да ћемо до краја ове деценије морати да увеземо око седам милијарди евра иностраног капитала у просеку годишње (у томе највише пет милијарди у кредитима, остало у директним инвестицијама), како би омогућили финансирање динамичнијег раста (бруто домаћег производа од око шест одсто) и враћање кредита, а да при томе задуженост државе не пробије уобичајене границе толеранције у међународним финансијама.

(Прилив иностраног капитала није питање избора, већ последица чињенице да домаће акумулације нема у довољној мери и да растућа привредна активност по дефиницији претпоставља све већи увоз који ваља финансирати.)

Да би у таквом сценарију производња до краја деценије расла по високој просечних стопи од осам одсто, а извоз достигао потребних 35 милијарди евра (са десетак милијарди у овој години), кључне претпоставке су да потрошња државе реално опада, потрошња становништва тек благо расте (нарочито у следеће три године) и да инвестиције расту по двоцифреној стопи.

Ове претпоставке представљају срж новог модела развоја: мања лична и нарочито јавна потрошња, знатно више инвестиција из државних и приватних извора и динамичан развој реалног сектора и пораст извоза. Србија је, као и већина држава света, упала у замку трошења изнад својих могућности и сада је време да се ова филозофија из корена мења.

Држава је на потезу јер је неопходно да се у буџету трајно ослободе и реализују средства за инвестиције, да се смање непродуктивни текући јавни расходи и да се коначно створи повољнији амбијент за приватне инвестиције и пословање предузећа.

Јасно, основна дилема је да ли наша администрација може да се мане популистичких потеза и да се ухвати у коштац са развојним императивима. То захтева већа краткорочна одрицања, што је у трајном предизборном амбијенту нарочито тешко спровести. Али, алтернатива може да буде болнија и експлозивнија (ето позивања на грчки сценарио).

Критичних тачака на нашем путу има много. Велико је питање да ли ће моћи да се оствари потребан прилив капитала, да ли ће скроман опоравак личне потрошње (ако га уопште буде) бити социјално одржив, да ли ће конкурентност предузећа успети да се унапреди у толикој мери да се индустријска производња и извоз препороде. Становништво и привреда морају да прихвате чињеницу да прецењен динар разара развојне перспективе и да ће девизни курс морати да расте. Социјални мир ће бити у непосредној вези са скромношћу и озбиљношћу државе, пошто афере, корупција и политичка превирања умањују спремност јавности на ,,стезање каиша”.

*Професор Мегатренд универзитета