Дванаест жигосаних

Уколико нуклеарни лоби надјача мишљења људи мога опредељења опет ћемо купити знање и технологију, вероватно застарелу, платити разне провизије, задужити се и годинама грцати у дуговима, без изгледа да се извучемо из сиромаштва, технолошке заосталости и финансијске зависности. Нуклеарне електране су биле актуелно, а још увек несавршено, достигнуће технике пре 60 година. Савремена решења нису нуклеарке него постројења за коришћење обновљивих извора енергије (ОИЕ). За Србију би коришћење обновљивих извора енергије, а пре свега биомасе као енергента, требало да буде примарни развојни задатак.

Србија је 2003. и 2005. потписала међународне уговоре о прикључењу тржишту електричне енергије земаља југоисточне Европе, односно Европске уније. Тим документима обавезали смо се да ћемо током 2006. створити прецизан правни оквир за газдовање електричном енергијом и коришћење обновљивих извора енергије (ОИЕ). И поред тога, садашњи сет прописа не омогућава савремено коришћење обновљивих извора енергије. Владе Србије од 2005 до 2010. нису хтеле да усвоје комплекс правних и техничких прописа којима би се омогућило коришћење обновљивих извора енергије на савремен, економски оправдан и подстицајан начин. Крунски доказ је да се још увек у Србији не експлоатише ниједно биогас постројење, ниједан ветрогенератор, ниједно озбиљније фотоволтаично постројење. Колики је број малих хидроцентрала снаге до 10 МW изграђених и укључених у јавну мрежу у Србији током последњих десет година?

Шта је учињено да се повећа енергетска ефикасност? У Србији се по јединици вредности производа троши од два до четири пута више електричне енергије него у суседним земљама – Мађарској, Румунији, Словачкој, па и Хрватској. Навео сам земље које су пре 15 година биле на приближно истом нивоу развоја као и Србија. Нисам поменуо развијене земље – Италију, Аустрију, Грчку, Данску, где би разлика била знатно већа. Повећајмо енергетску ефикасност, па нам можда неће ни бити потребни нови извори енергије, а камоли нуклеарни.

Земље Европске уније су усвојиле циљ да до 2020, у односу на 1990. годину, повећају енергетску ефикасност за 20 одсто и да ће смањити укупну потрошњу енергије такође за 20 одсто, а да ће учешће обновљивих извора у укупној потрошњи енергије бити – 20 одсто. Немачка и Аустрија су трећи од тих циљева већ оствариле. У аустријским новинама се као могуће предлаже повећање учешћа обновљивих извора у укупној потрошњи на 50 одсто. Саветници немачке владе кажу да ће у 2050. бити могуће да се у Немачкој 50 одсто потреба покрије из обновљивих извора. У тој земљи су 2009. инсталирана фотоволтаична постројења (постројења која сунчеву енергију претварају у електричну енергију) укупне снаге која је равна снази три нуклеарке. Па искључују своје нуклеарке. У Чешкој је инсталирано невероватних 411 МW фотоволтаике.

Из студије америчких научника Јакобсона и Де Лучија „Један план за 100 одсто обновљиве енергије у целом свету до 2030” произилази да би било могуће да се за 20 година целокупна потребна енергија на земљи обезбеди из обновљивих извора. План предвиђа изградњу 3,8 милиона ветрогенератора снаге 5 МW, 90.000 великих соларних постројења снаге 300 МW, бројна постројења за коришћење геотермалне енергије, коришћење биомасе и реверзибилне хидроцентрале. Захваљујући техничком напретку трошкови произведене енергије би опали на 0,055 € (5,5 евроцента) по киловат-часу. За остварење овога плана потребна је пре свега политичка воља у целоме свету. Остварљиво? О томе размишљају људи преокупирани прогресом, а не о нуклеаркама.

У материјалима републичког министарства рударства и енергетике из 2005. наводи се да ће за остварење мера наведених у Стратегији развоја енергетике у Србији до 2012. у нашој земљи бити отворено 24.000 нових радних места у области ОИЕ. Од тога: 18.000 за пројектовање и производњу нових постројења, 4.000 за одржавање новоизграђених постројења и 2.000 у пратећим делатностима. Наравно, ничега од тога још нема, а јавно мњење се наводи на потребу финансирања нуклеарне електране. Али ко ће „направити” тих 24.000 стручњака? За сваки посао ваљда прво треба оспособити бар пет одсто оних који ће потом запослити осталих 95 одсто сарадника. Треба, значи, да имамо 1.200 добро образованих стручњака, па да они у подстицајној средини запосле још 22.800 људи. У Србији данас можда има 12 људи за које се може рећи да су експерти за коришћење обновљивих извора енергије.

*Члан Војвођанске академије наука и уметности, стручњак за коришћење обновљивих извора енергије