Један од индикатора стања националних односа у некој друштвеној заједници јесте етничка дистанца, под којом подразумевамо несклоност и неспремност (насупрот спремности као показатељу блискости) на успостављање карактеристичних социјалних односа са припадницима других нација– од мање блиских (нпр. држављанство у истој земљи, живот у истом граду, суседство) до врло блиских односа: пријатељство, блиско сродство, брак.

Прва истраживања етничке дистанце у Југославији, обављена петнаестак година после Другог светског рата (тј. на самом почетку шездесетих година прошлог века), откривала су малу дистанцу (мању него у многим развијеним земљама) упркос томе што нису могли бити заборављени крвави међунационални сукоби у протеклом рату. (Ако неко не верује у те податке, треба да пита генерације које су у то време заједно училе, студирале, становале у интернатима и студентским домовима, дружиле се са припадницима других нација, учествовале на радним акцијама, па и склапале бракове.) Објашњење зашто је дошло до релативно брзог побољшања међунационалних односа укључује неколико елемената. Најпре, тадашња политичка власт се определила да у вишенационалној заједници истакне идеју о „братству и јединству” као једну од врховних везивних вредности и непрестано је понављала да га треба чувати као „зеницу ока свог”. Осим вербалног наглашавања, власт је одлучила да и законски кажњава испољавање шовинистичких ставова и националне нетрпељивости, што и данас чине земље које се боре против расних предрасуда и других видова нетолеранције. За злочине у прошлости нису окривљаване поједине нације него „национални издајници”, „изроди” и слично. Но чини се да је најважније било то што је у склопу владајуће идеологије устоличен и један систем вредности у којем су наглашени циљеви који надилазе националну искључивост, па и национални идентитет – на пример, социјална једнакост, равноправност мушкараца и жена, социјална и здравствена заштита, бесплатно образовање, самоуправљање, југословенство итд. Ма шта данас мислили о том идеолошком систему, он је успевао разним механизмима да доста дуго одржава веру у „светлу будућност” и „самоуправни социјализам”, а у склопу тога и у југословенство и слогу међу нацијама и „националностима”.

Када се осамдесетих година прошлог века ипак појавила озбиљна друштвена, економска, а потом и идеолошка криза, дошло је, како показују истраживања, до пораста етничке дистанце, али ни приближно оном брзином и у оној мери како се то очекивало на основу већ отворених сукоба националних политичких елита и неких упадљивих националистичких манифестација. Тек је пред почетак рата, а особито са ширењем крвавих сукоба, установљен велики скок етничке дистанце на целом простору државе која се почела распадати. На основу свих података може се закључити да је више политичка елита индуковала националне сукобе него што су погоршани национални ставови у широкој популацији и неспремност народа да живе једни са другима присиљавали ту елиту на радикалне и трагичне кораке. Али, једном започет, рат је логиком негативне интеракције довео не само до наглог повећања етничке дистанце него и до крајње видљиве манифестације мржње међу нацијама које су се колико јуче клеле у братство и јединство.

Очекивало се, међутим, да ће завршетак ратова означити и почетак брзог смањивања етничке дистанце, пре свега унутар новоформираних држава, јер је попуштање међунационалних тензија у интересу развоја самих тих држава. Закључивало се и на принципу аналогије с поменутим развојем националних односа у бившој Југославији након Другог светског рата. Ако у овој анализи оставимо по страни Косово и однос Албанаца и Срба, јер је то питање врло специфично, може се рећи да је извесно смањивање етничке дистанце забележено, али је оно скромно, далеко мање него што су многи аналитичари и истраживачи очекивали.

*Професор социјалне психологије на Филозофском факултету у Београду

Сутра: Жар запретан са мало пепела