Српско село је у нестајању, а пољопривреда, поготово сточарство, на издисају. У таквој ситуацији држава је, на једној страни, за само годину дана, донела сет закона који уређују пољопривреду по европском моделу, док се, на другој, у неким руралним срединама, још увек оре уз помоћ воловске и коњске запреге, стајско ђубриво растура вилама, пшеница сеје ручно... То је стварност и пред тиме не треба забијати главу у песак већ истини, колико год да је непријатна и болна, погледати у очи. Најгоре од свега је што село убрзано стари, а млади масовно беже у градове, јер не виде перспективу за посао и заснивање породице у сеоској средини.

Раслојавање српског села је очигледно, па је питање неизбежно: може ли се овај дугогодишњи тренд зауставити и окренути точак на другу страну? Сигурно може, али под условом да држава направи радикални заокрет у аграрној и демографској политици. Он мора бити подигнут не на ниво стратегије, која никог не обавезује, већ државног плана који би, у најгорем случају, имао снагу закона. То практично значи да је аграрни буџет требало најмање удвостручити, утростручити, а наталитет у селима знатно више стимулисати него у градовима. Градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма најавио је да ће од средине ове године сваку новорођену бебу у општини даривати са 1.200 евра! Наздравље!

Да би село ојачало локалне самоуправе треба да направе такозване руралне прстенове, анимирају младе у својим срединама и максимално им, финансијском потпором и пореским олакшицама, помогну да развију сопствени агробизнис: од адаптација напуштених кућа у пословни простор, до стимулације пољопривредне производње, развијања пословних зона, откупних места, отварања специјализованих задруга за воће, поврће, развијања еко и сеоског туризма... Очито данас, више него икад у новијој српској историји, нужна је темељна реконструкција и визија другачијег, модерног аграра и свеукупног развоја села. То, на пример, већ раде у Крагујевцу, Јагодини, донекле Крушевцу, Аранђеловцу, Суботици... У тим срединама превладала је свест да, ако хоће да развијају село, прво морају сами себи помоћи да би им држава за узврат нешто дала, а да то не иде по клишираном аутоматизму: државне (читај: буџетске) паре „одозго” долазе а још брже нетрагом и без икакве контроле „доле” одлазе. И где смо ту смо, вртимо се деценијама у зачараном кругу, а демографски тонемо све дубље и дубље у нестајање.

Могу ли и на који начин, када и ако постанемо кандидати за чланство у ЕУ, средства из такозваних претприступних фондова, помоћи аграру и селу? Сигурно да могу, а то је и основни циљ њиховог постојања. Већ у првој транши очекује се најмање 50 милиона евра што вишеструко премашује висину овогодишњег аграрног буџета који, по свему, више има социјалну него развојну компоненту, а диктира га у првом реду ММФ.

Наши ратари, удружења и асоцијације пољопривредника као и локалне самоуправе већ сада морају да праве пројекте и прикупљају немалу документацију како би могли да конкуришу за средства из европских фондова. Претприступне фондове ЕУ морамо схватити као велику шансу за ревитализацију руралних средина у Србији, за стварање пословног и животног амбијента да млади остану да живе на селу и развијају га по својој мери. Није упутно да то буде под морање или присилно како се не би створио контраефекат. Најбоље је кренути од почетка, полако, мудро и стрпљиво и, што је најважније, не заустављати се без разлике која политичка елита била на власти.

Аутор је уредник „Пољопривредника”