Ева Рас

Чим сам се освестила на овом свету, инстант сам стицала утисак, учећи историју јошу гимназији, дакле у току сазревања, да је наша државна апаратура доносила законе и амандмане који су стварали само привид слободе.Још тада сам, у Титовој црвеној диктатури, као ученица с две дебеле кике на глави, то именовала демократуром. Ништа се у међувремену променило није осим што сам одрасла и са још више доказа поткрепљујем кованицу демократуре, изведене из два неспојива појма – демократије и диктатуре. Сећам се кад сам стигла у Београд, са осамнаест година, на студије, да сам била изненађена како су неки лоши, неталентовани глумци били врло високо котирани јер су били активисти Комунистичке партије и како су нас отворено врбовали да им се прикључимо. Водили би нас на ручак код „Коларца“, чашћавали, хвалећи се да примају плате што нас денунцирају, откуцавају надлежнима ко се с ким дружи и о чему лапрда. Данас са тугом прихватам да је мало времена прошло од промене система да би напредак ка демократији био видљив.

Никада нисам била члан ниједне политичке странке, уздржала сам се, бавим се културом. Било би вероватно уносно да се прикључим некој опцији, али сматрам да је недопустиво да своју припадност испишем на челу – док то за многе моје колеге није!

Мислим да је демократија у томе да ја, као појединац, не морамни да гласам, или да гласам чак против, али онај који је изабран морада постане и Мој Цар! Моје демократско право је да не гласам за њега, а његова царска обавеза је да буде Цар свих становника Србије и самог Луцифера ако је држављанин ове земље, а не да издваја оне који су носили његов барјак, који су га довели на власт, јер су му уметници са репутацијом у кампањи били од велике користи. Очешао се за део наклоности народа који је гласао за њега имајући поверење у свог идола, уметника који је учествовао у кампањи.

Нови Цар још није био ни инаугурисан кад сам већ читала у новинама да је приредио ручак за спортисте и културне раднике који су га подржавали, што ја не бих сада ни помињала да те присталице нису,у много чему, видљиво привилеговане.

У историјском тренутку, 9. марта 1991, кад су биле прве велике демонстрације против самовоље Слободана Милошевића, пандури су сузавцем растеривали окупљени народ. Ми смо се разбежали у околне улице са Трга Републике, атадашњи Цар Народног позоришта пустио је вође револуционара да уђу у здање и да се са терасе на првом спрату обрате народу.

То је историјска чињеница, а ја, пошто ми није много преостало од живота, више немам ни воље, ни разлога да се претварам и аминујем лажне верзије историчара. Добро се сећам да су пандури млатили кога су стигли и гађали народ воденим топовима. Имала сам среће што сам глумица која је била препозната и нисам попила пендреке. То није значајно за историју... Вождови су се прославилии зачассе заборавило да јетадашњи Цар Народног позоришта био Милошевићев изабраник, јер јенагло променио политички став помоћу кључа којим је отворио двери Народног позоришта. Као да су нам попили мозак и не знамо да управнике позоришта именују ако припадају владајућој опцији.Мада сви управници воле да тврде да нису именовани ни од које партије, да су политички неопредељени, устоличени због својих великих квалитета. Ми појединци, који смо чинили револуционарну масу, нисмо ничим награђени, узалуд смо шетали, ронили сузе од сузаваца, остали смо што смо и били – обични грађани које нико не ферма, нисмо постали значајне личности или не дај боже амбасадори или министри!

Олакшавајућа околност за оне који се укључују у политичке странке јесте и то да – како се оне смењују на власти – могу да мењају своја убеђења и политичке принципе да би остали власници кључева који у судбоносним тренуцима отварају врата будућим лидерима који ће их богато наградити…

Глумица