Ако желимо да се у расправи о овој теми уздигнемо бар за педаљ из дневнополитичке ефемерности, онда треба поставити мајку свих питања а то је: ,,Шта уопште значи награђивање у култури?”. Сведоци смо кроз историју, од заборава па откривања Баха, преко Моцарта и Салијерија, да нису увек миљеници власти били они највећи, него само најпослушнији. Чак ни савремена кинологија више не сматра послушност као добру особину човековог најбољег пријатеља.

,,Режимски” уметници постоје у тоталитарним режимима, али и у демократијама, иако би позиција уметника морала да буде увек независна и увек критична према власти. Али од времена средњoвековне инаугурације дворских луда, које је најавило заокрет односа власти од античких времена, када су уметници били високо респектовани и позиционирани, културни посленици су разапети између митске слике гладног уметника и могућности комфорне колаборације са влашћу.

Награде у уметности су на граници нонсенса, јер кључ сваке уметности је превасходно у комуникацији са конзументима, а награде су пре свега у функцији меркантилизма, где је још боља формула ,,најбоље се продаје мртав уметник” (у дијапазону од Ван Гога до Мајкла Џексона).

Атерирамо ли из ових етеричних висина у српску свакодневицу, брутално ће очигледна бити ентропија у сфери уметности, где се, с једне стране, вуче рецидив прошлости, када се оданост режиму галантно награђивала, а с друге стране је нова партократијска реалност, у којој се успешно снашао велики број прелетача, а паралелно расте генерација која уместо дисконтинуитета радије опет тражи интеграцију и компромис. Јер док су инструменти за финансирање културе у рукама власти, ма каква она била, култура и уметници само могу да се препознају у улози послушника, а никако у улози слободних и независних, са моралном обавезом да буду критичари, стегоноше, визионари... а то се увек нужно не кешира на државној каси. Па ни у облику награде или националног признања (пензије).

Случај недавно смењеног државног службеника, као колатералне штете политичких препуцавања, само је потцртао овај озбиљан и нерешен проблем савременог српског друштва, где је власт, плашим се, послала јасан сигнал ефикасном сменом, којој није претходила бар квалитетна и аргументована расправа o томе шта се очекује од уметника кад је на државном валову. Али чувајте се и гнева несхваћених уметника. Какав би свет био данас да је Адолф Хитлер постао сликар, што једна пријемна комисија није препознала а могла је?

Где су награде, ту су добитници али и губитници. А затим, ту су и они који додељују награде. Позната пракса и у додели оних највећих, од Нобелове или Оскара, су политички параметри и компензација. Па када се то дешава оним највећима где смо ту ми мали.

Пре свега, награде и такмичење, сами по себи нису лоши, али за разлику од спорта где се победници и губитници лако распознају због јасних правила, у култури су важни, и готово најважнији, они који жирирају, а не аутори или дела.

Крајња консеквенца овакве игранке без правила и непостојања јасних критеријума, је за ширу јавност анонимна група бесмртника која делује више као параполитичка организација него ли бастион и кормилар националне културе. Сходно томе, и на листи добитника националних признања (пензија) нашла се и естрада, а то и не чуди у земљи у којој медији на насловницама и у насловима, потенцирају политичаре и певаљке. За културу има неколико редака између црне хронике и читуља.

Али ова прича није црно-бела, и није само власт крива. Нешто је и до добрих уметника, који су све мање чуђење у свету, облак на небу... И како то рече Брехт у ,,Балади о Франсоа Вијону” а говорио је о тадашњој ДДР, биографија политички подобног уметника почињала је са: ,,Дете сиромашних родитеља је био”. Богами није лоше за почетак си-вија када аплицирате за национално признање (пензију)!

Филмски редитељ, бивши члан Комисије за доделу националних признања у култури