Насиље у породици се крије, па нема података о томе колико је оно раширено. Код нас, ипак, постоје неке процене да сваки трећи посетилац Центра за социјални рад има одређена искуства са овим насиљем.

Нарочито је скривено и најмање истражено насиље над старима. То је када одрасла деца злостављају своје остареле родитеље. Често им узимају новац, а не обезбеђују основне услове за живот. С тим што родитељи веома ретко пријављују своју децу као насилнике, због посебне емотивне везе, а и због срамоте од других. Да не говорим о томе колико су остарели изоловани људи у немогућности да пријаве насиље. Тако оно остаје између четири зида.

Код нас се насиље у породици и иначе крије као приватна ствар породице. С тим што га, наизглед парадоксално, крију и жртве, најчешће жене, што има своје корене у патријархалном васпитању јер жена је та која је одговорна за одржавање складних породичних односа. Муж је одговоран за обезбеђење материјалних средстава, а жена ,,држи породицу” и сматра се одговорном ако у њој нема хармоније. Патријархални образац јој је наменио ту улогу, тако да родбина, околина, сви сматрају да је ,,она ипак одговорна” ако се породица распада и ако ,,та брука” изађе изван куће.

Зато се насиље у породици код нас ретко пријављује. И зато то није један изоловани инцидент него најчешће последњи инцидент који се догодио после дугогодишњег трпљења. Свако насиље у ствари има свој ,,историјат” и своје три фазе: подизање тензије, насилни инцидент и после тога поновно успостављање бољих односа, које се своди на извињавање и обећавање. Те фазе се стално смењују, с тим што све краће трају, па кад је насилник постигао потпуну контролу и доминацију више и не мора да се извињава.

Зато многе жртве којима кажемо да ћемо покренути кривични поступак против насилника не верују да им неко може помоћи. Јер насилник их је убедио у то да не верују у институције.

Међутим, проблем са институцијама је у њиховој неповезаности и неусклађености: свако ради свој део посла, без увида у то шта у вези с истим случајем раде у другим установама. Насилници тиме манипулишу, па у полицији на пример кажу да у центру за социјални рад жртви ,,нико није веровао”. Или код нас у центру кажу да је полиција ,,била, и одмах отишла”. Али ја знам да полиција никад није изашла из стана а да није упозорила насилника да је то што чини кривично дело.

Будућност борбе против насиља у породици је, зато, у повезивању институција на локалном нивоу – полиције, тужилаштва, суда, центра за социјални рад, а такође и домова здравља, школа. Па кад се насиље негде открије да се одговорност између институција одмах подели. Ми то зовемо ,,конференција случаја”, то је метод када су представници институција које раде на заустављању насиља у једној породици присутни на једном месту. Ту се договори план и поделе задаци.

На пример – нећемо склањати жртву у ,,Сигурну кућу” него ћемо привести насилника. Полиција ће у договору са тужилаштвом, а уз извештај центра за социјални рад, предложити задржавање. Зато не морамо да склањамо жртву. Јер ,,Сигурне куће” су у многим случајевима неопходне, али оне су и доказ неправде према жртвама: измештамо их из њихове средине, што је веома стресно и за жену и за децу, а насилник се шири у њиховом стану. Мада је, с друге стране, у неким ситуацијама ,,Сигурна кућа” заиста спас.

Значи, излаз је у томе да се институције окрећу према жртви. Поготово што je жртви, да би цео случај изгурала до суда, потребна велика подршка. Оно што нам и представља највећи проблем је одустајање жртве од поступка. Жртва поверује да ће се након свих тих интервенција насилник ,,дозвати памети”, што се обично не дешава. По мом мишљењу, највише треба радити на томе да се жртве охрабре да сведоче на суду. И да насилник добије заслужену казну. Он користи силу, и као такав најбоље разуме језик силе. А то је сила државних институција.

Додуше, радила сам и један пилот програм са шесторицом насилника који се заснивао на томе да они преузму одговорност за насиље и да покушају да разумеју да не морају да буду насилни. Тај пројекат је 2004. подржао Фонд за социјалне иновације при Министарству рада и социјалне политике, а такви модели постоје у свету. То је едукативни четворомесечни програм, током којег насилник треба да прихвати одговорност за своје насиље и да усвоји ненасилни образац понашања. Успех оваквих програма зависи од мотива насилника. Сви насилници су прихватили да похађају програм надајући се да ће им се жртва вратити или одустати од покренутих поступака. Неки су желели и да виђају своју децу, а неки да добију блажу казну. Златно правило оваквих програма је да нико од насилника без одређеног социјалног притиска неће пристати на сопствено васпитавање против насиља.

Психолог у Градском центру за социјални рад, одељење Земун