Код доделе пензија за допринос националној култури искрсла су важна питања. Најбитније гласи: на које се области културе односи уредба о „признањима уметницима, односно стручњацима у култури за врхунски допринос националној култури”? Шта је спорно? Признање се у виду националних пензија додељује и „уметницима”, али и „стручњацима у култури”. У каквом су овде односу уметници и стручњаци? Несумњиво је: уметност је значајан домен културе. Али, и то је битно – није и једини. У културологији је опште познато да се под културом, у ужем смислу, подразумева духовна сфера друштва, а ова обухвата језик, науку, филозофију, уметност и књижевност, социјалне и политичке идеје, религију, морал, медије.

Уколико се признање додељује уметницима, а онда и стручњацима у култури, питање је, да ли су овде обухваћени лингвисти који се научно баве језиком? Судећи по ономе ко су до сада добитници националног признања, није тешко разабрати да се у поменутој уредби термин „култура” узима готово истозначно са речју „уметност”. То је, ваљда, последица композиције владиних ресора чије су надлежности, с обзиром на шири појам „културе”, секторски разложени. Тако је више министарстава која покривају поље културе: само Министарство културе, али и министарства вера, науке, просвете, информатике итд.

На месту је, свакако, да Министарство културе, с обзиром на ресор који му је додељен, а и компетенције над ужом сфером уметности, брине о раду уметника и њихових удружења, о позоришту и филму, о књижевности и музејима, па у том оквиру и о неговању традиционалне уметности, фолклора. А ту је негде и естрада. У складу с тим, не изненађује чињеница да су у уредбу о националним пензијама, осим групе заслужних уметника укључени и заслужни стручњаци у култури, под којом ставком – теоретичари културе – виде озбиљан, да не кажем кардиналан превид. Погрешно је, наиме, што је Министарство културе, његова комисија која је радила на уредби, идентификовала уметност – над којом има ингеренције – с једне стране, и културу, с друге - која је, додуше, у самом називу тога министарства – али над којом, по обиму широј области, министарство нема компетенције.

Отуда је оправдан гнев људи из науке, хуманистике, биомедицинских, природнонаучних области, најзад из политикологије, као и прегалаца у медицини, грађевинарству, технолошкој струци, зашто нису и они вредновани за врхунске доприносе националној култури, јер су и наука и научна пракса такође део културе.

Не улазећи у полемику о оправданости доделе националних пензија, о чему се у овој рубрици разложно говорило, желим да упозорим на суштинску мањкавост ове уредбе о националним пензијама. У њој није прецизно назначено да ово министарство додељује признање искључиво врхунским уметницима. Према томе, оно може, ако хоће, укључити овде и стручњаке који „промовишу уметност”, али не и стручњаке „у култури”. Да није тако, онда би и лингвисти, такође стручњаци у култури, могли конкурисати код овога министарства, свеједно што их плаћа Министарство просвете и науке.

А поента је ова. Чак и ако уредба о националним пензијама буде прецизирала ону одредбу, те од „стручњака у култури”, почне награђивати „стручњаке у уметности”, зар то онда не обухвата и све наставнике филолошких одсека на односним факултетима у земљи, који су par excellence стручњаци за уметност и књижевност? Куда би нас све то одвело?!

*Културолог и естетичар