Ова тема није на дневном реду српске државне политике, али свакако спада у круг оних дебата које означавамо као стратешка питања развоја друштва. Србија, за разлику од других европских држава које хрле у загрљај највећем војном савезу на свету, има све рационалне разлоге да води неутралну војну политику. Најпре, не могу се искључити осећања и сећања на НАТО агресију 1999, напросто зато што индивидуални и колективни живот не постоје без емоција и њиховог уплива на наша понашања.

На другом месту је морална свест. Нико ко држи до осећања достојанства, самопоштовања, части не може да гурне под тепих сва она убијања и разарања 1999. А поготову не могу да се прихватeобмане светске јавности о „хуманитарној катастрофи Албанаца“, одбрани цивилизације од српског варваризма, како је говорио шеф британске владе Тони Блер.

Немогућно је заобићи и антиправну чињеницу. У тој агресији на Србију прекршени су национални устави и међународне правне норме.

Наслаге негативних осећања, свест о лажним разлозима бомбардовања и гажење међународног правног поретка, само су део оног основног разлога због кога Србија нема шта да тражи у том војном савезу. У не тако давној прошлости на Србију су бацали бомбе савезници (Други светски рат, Ускрс, 1944) и о томе говоримо као историјској чињеници преко које је се прешло. Са НАТО бомбардовањем ствар је у корену другачија. Последица тог акта је, поред материјалне штете и људских жртава, одузимање дела територије српске државе (Косова и Метохије) и исељавање (протеривање?) преко сто хиљада Срба. Створена је зависна држава косметских Албанаца заслугом овог војног савеза.

У Србији ниједна одговорна политика то не може да занемари. Референдум о уласку у НАТО могао би да се организује тек пошто би НАТО на неки начин исправио последице свог војног мешања у државни суверенитет Републике Србије. Тако нешто није нереално. Не може се на обманама, лажима и антиправним деловањем градити зграда безбедности у Европи.

Други разлог о коме би се размишљало на референдуму после самокориговања НАТО резултата на Космету јестеraison d`etre постојања овог војног савеза. Свако може да констатује чињеницу да се НАТО шири просторно, политички, војно. На путу проширења уписују се нове државе и гомилају се војни капацитети. Да ли то ширење може да стане – прво је питање. Друго је: ако настави са таквим процесом – где му је правац? Не треба бити војни стратег да би се логички одговорило на ова питања. Већ се ратује у Авганистану и Ираку, најављује се Иран, а војни арсенали се померају према Русији.

Зашто је интерес НАТО-а да Србија уђе у ту војску? Тврдњама по којима је то само ствар Србије не може се веровати. Имамо неке чињенице на длану. Подсетимо се само дела Хавијера Солане. У свим државним реформама после 2000. активно је учествовао човек који је руководио НАТО бомбардовањем СРЈ. После окупације Космета извршена је уставна реформа, уз посредовање бившег првог човека НАТО-а, која је од Србије и Црне Горе направила „државну заједницу“. Затим је помогао одвајање Црне Горе од Србије (која ће убрзо признати независност Косова и Метохије). После тога уследио је још један снажан ударац српској државности. Призната је државност самопроглашеној Покрајини Косово и Метохија 17. фебруара 2008.

Други прикривени интерес НАТО-а да Србију види у својим редовима јесте да, на основу погрешне перцепције српског етоса слободе и независности, што више неутралише измишљеног руског играча у европском и балканском дворишту.

Када се наведене чињенице ставе на тас, није тешко увидети предности остајања по страни НАТО-а: одбрана државне целине, неприхватање кривице, национално самопоштовање, нада у самокориговање алијансе, избегавање увлачења у могућне ратне сукобе ширих размера. И још нешто. Мешање и помоћ Солане у државна питања после 2000. године показало је да се увек завршавало политичко-националном штетом.

Социолог, научни саветник