Када је 1991. године „у ватри и диму“ почео распад Југославије матуранти који ће овог јуна завршити средњу школу нису још били ни рођени. У време хиперинфлације 1993. учили су да ходају. Због НАТО агресије нису губили наставу, јер тада нису ни кренули у први разред. Петог октобра 2000. имали су осам година и били исувише мали да би разумели шта се око њих дешава. Када је 2003. и она „мала“ Југославија престала да постоји имали су 11, а кад је Србија (не)вољно опет постала самостална 14 година.

Њихов систем вредности и њихови доживљаји прошлости нису исти као систем вредности њихових родитеља. О Дражи и Титу они више „уче“ гледајући клипове на Јутјубу, а мање читајући историјске уџбенике. „Слобино време“ скоро да не памте, а према одређеним догађајима из деведесетих, према којима њихови родитељи имају јаке (позитивне или негативне) емоције, они су готово равнодушни...

Генерације које се данас школују о прошлости не суде из перцепције својих родитеља, наставника или политичара, већ из сопственог доживљаја света у којем живе. Да ли је то лоше? Не мора да буде. Јер они ће из те удаљености и (привидне) равнодушности можда моћи боље да разумеју процесе и догађаје које су генерације пре њих бурно преживљавале.

А колико им историјска наука помаже да те догађаје боље разумеју? Чини се да им, уместо помоћи она, понекад несвесно ствара још већу збрку. Јер, ма колико да су се аутори историјских уџбеника трудили да буду објективни тумачи прошлих времена, они су у њих ипак уносили своје идеолошке ставове и убеђења, настојали да буду „политички коректни“ и да не одскачу много од вредносних судова времена у којем живе.

Зато су промене режима, владајућих идеологија, а понекад и пуке промене странака на власти значиле и (макар, само делимичне) промене садржаја у уџбеницима историје. Тако је било у прошлости, тако је, чини се, остало до данас.

У време СФРЈ заједнички уџбеници из историје нису постојали. Они су издавани под будним оком републичких (и покрајинских) олигархија које су пазиле да у њима буду заступљени њихови интереси. Али, постојала је заједничка идеологија кроз чију су призму објашњавани сви догађаји и процеси. И цитати Маркса, Лењина и Тита који су, на крају лекција, као врховно „амин“ служили да некога или нешто осуде или оправдају.

С новим временом дошли су и нови уџбеници. Из њих је избачено и оно мало заједничке историје, а нове државе и нације у догађајима из прошлости тражили су „доказе“ свог вековног постојања, али и неправди које су им други нанели. С променом идеологије дојучерашњи хероји постајали су диктатори, а „народни непријатељи“ њихове невине жртве...

Историја се изучава на основу чињеница. Али о тим „чињеницама“ немају увек сви исто мишљење. Свако у њих у већој и мањој мери уноси нешто „лично“, тако да историчари често имају различита мишљења о истим догађајима. Једни су више „лево“, други више „десно“ оријентисани, једни на основу својих убеђења мисле да су наши уџбеници „националистички“, а други да су „мондијалистички“. Једни критикују то што су у уџбеницима штампаним после петог октобра четнички и партизански покрет изједначени, а Дража представљен као антифашиста, други то што се у њима негативно говори о Милошевићу, трећи то што се у догађајима из прошлости не траже основе уједињене Европе...

Поставља се, стога, питање како ће историчари са подручја бивше Југославије да напишу заједнички уџбеник кад не могу да се усагласе ни о најважнијим догађајима из сопствене прошлости? Како ће да превазиђу међудржавне, кад не могу ни идеолошке разлике? Ко ће те уџбенике и по којим критеријумима да пише? Како ће се задовољити све стране а да се не угрози научна коректност? Како ће аутори таквих уџбеника бити идеолошки независни од финансијера оваквих пројеката? Коначно, ту је и питање коме ће они користити. Политичарима, новој друштвеној елити, историчарима или младим генерацијама које би на основу њих требало боље да се разумеју и избегну грешке својих очева?

Професор историје и новинар из Београда