Имамо мобилни тим

Градски центар за социјални рад,одељење Лазаревац,почео је од 2006. године са систематским радом на заустављању насиља у породици. Прошли смо едукацију о насиљу, о томе како препознати жртву и насилника и како поступати. Почели смо рад с насилницима и жртвама на сасвим другачији начин него раније. Основали смо „мобилни тим“ и успоставили смо систем сталних контаката и заједничких састанака представника центра за социјални рад, полиције, дома здравља, јавног тужилаштва, прекршајног органа, социјалне службе РБ „Колубара“ и НВО.

То обично иде овако: жртва може да се обрати нашем центру, полицији или дому здравља. Након размене информација, а у зависности од тежине случаја, одмах интервенише полицијска патрола и мобилни тим центра.

Ако полиција на лицу места процени да насиље није високог степена ризика, насилник се не приводи у полицијску станицу, већ му се оставља позив да се јави у полицију, где са њим обавља разговор полицајац задужен за насиље. Полицајац узима изјаву и упознаје насилника с одговарајућим одредбама породичног закона и кривичног законика.

Ако је реч о тежим облицима насиља, полиција је овлашћена да му одреди меру обавезног задржавања у трајању од 24 (48) сата и подноси прекршајну и кривичну пријаву. О даљем задржавању одлучују истражни судија и судија за прекршаје. Међутим, и само саслушање у полицији за насилника представља довољно упозорење, тако да многи од њих престају с физичким насиљем. После тога полицајац насилника и жртву обавезно упућује у Центар за социјални рад. У центру обављамо одвојени разговор са жртвом и насилником. Насилника усмено упозоравамо, затим му шаљемо писмено упозорење на кућну адресу, у којем децидирано наводимо шта је забрањено (управо оно што је радио – туча, психичко малтретирање, узимање новца итд.) и упозоравамо га на последице.

Жртву охрабрујемо, процењујемо степен њене безбедности, обавештавамо је о поступцима за њену заштиту и остављамо јој могућност „отворених врата“ (може увек да нам се обрати за помоћ).

Центар по службеној дужности подноси, уместо жртве, тужбу за изрицање мера за заштиту од насиља, по Породичном закону.

Иначе, против оних који су били у притвору и за које је процењено да су опасни по околину обавезно се подноси кривична пријава за насиље, уз извештај центра за социјални рад о породичној ситуацији и о томе колико дуго насиље траје, којег је интензитета итд. Ако је било повреда, жртва добија лекарски налаз. Независно од тога да ли ће јавни тужилац покренути кривични поступак и суд донети пресуду, цео поступак утиче на насилника и он у многим случајевима мења своје понашање. Чак и у ситуацијама кад жена жртва не жели суђење (јер не жели да јој муж заврши у затвору) – цео поступак има сврху јер доводи бар до заустављања физичког насиља.

Ми смо се у Лазаревцу суочавали и са ситуацијама када су насилници били кажњавани и нису променили понашање. Тада сазивамо „конференцију случаја“. На тој конференцији су: водитељ случаја из Центра за социјални рад, такође и психолог и педагог, полицајац задужен за праћење насиља и други стручњаци неопходни за затварање круга заштите (психијатар, судија за прекршаје, социјални радници предузећа). На том састанку заједнички се процењује шта, ко и када ће урадити. На пример, имали смо ситуацију када је насилник у ноћи између петка и суботе био у притвору, а у суботу ујутро ми смо се као мобилни тим састали на конференцији случаја, тако да је њему тог дана изречена обавезна мера лечења од алкохола и затворска казна од годину дана. Пре тога је такође био у затвору, али краће време. Будући да се насиље понављало, морали смо поново да реагујемо. У овом случају реч је о патолошки љубоморном човеку који је жену пратио, контролисао, физички и психолошки злостављао. Био је осам месеци у затвору. Вратио се раније због примерног владања, а престао је и да пије. Дошао је у центар и рекао: „Хвала вам што сте ми помогли.“

Наше искуство говори да институције не треба да одустају и да морају користити и репресивне мере. Ангажовање полиције има велики значај, јер она за насилника представља ауторитет.

Ми, дакле, не исељавамо жртве из куће (у „Сигурну кућу“) да бисмо их заштитили већ се окрећемо насилнику и тражимо да он промени своје понашање. Наш мото је: наша општина – наша сигурна кућа.

Градски центар за социјални рад Београд, Одељење Лазаревац