Државни или приватни универзитет? Ово питање има два аспекта – прво је државно и тиче се начина финансирања високог образовања, а друго је родитељско-студентско и тиче се квалитета образовања и његове „конкурентности” на тржишту знања.
Сасвим је сигурно да наша држава није у стању да понуди потпуно бесплатно високо образовање. То не могу ни много богатије државе. Са друге стране, сасвим је сигурно да се високо образовање не може потпуно препустити слободном тржишту, јер би студирање неких, иначе изузетно важних струка (математике, физике, и сл.), било потпуно непрофитабилно и ови би факултети врло брзо банкротирали и нестали без трага. Али је исто тако сигурно да би се у финансирање високог образовања у Србији могао и морао увести већи ред. Већ и врапци знају да би тај ред могао бити уведен интеграцијом универзитета којим би се рационално спојили ресурси оних факултета који су популарни и пливају у парама и оних који су непопуларни и грцају у сиромаштву.
Зашто је Србија последња земља на свету која има конфедералну структуру (државних) универзитета? Зато што у земљи Србији партикуларни интереси (нарочито онда када имају заштиту политичких лобија) увек побеђују опште интересе.
Интегрисани универзитет, поред решења многих проблема финансирања, доноси још једну предност – разбијање малих „прћија” које функционишу по буразерском принципу. Разбијање жабокречина у којима медиокритетска већина не дозвољава продор квалитета и компетенције. И ту смо стигли до другог аспекта наше приче.
Процес акредитације, уведен законом из 2005, унео је доста реда у наше високо образовање и процес провере његовог квалитета. Велики број приватних универзитета уложио је истински знатна средства у просторе и опрему и многи од њих у том погледу чак надмашују државне институције.
Па како родитељ и будући студент у Србији да препозна који је факултет, тј. универзитет бољи, а који лошији? Како да разликује шта је истинита самохвала, а шта ординарни маркетинг?
У свету је то чисто тржишна прича. Универзитет који својим студентима нуди квалитетно знање омогућава им да то знање касније продају на тржишту рада. Знање које не може да се прода – престаје да се купује. Универзитети који не нуде знање које може да се прода осуђени су на пропаст. Тако је то било и у већини транзиционих земаља где се почетни број нових приватних универзитета врло брзо свео на само два-три заиста квалитетна. Али да би се то десило и у Србији, потребно је да се овде формира тржиште рада које ће тражити знање, а не диплому. Нажалост, у Србији је још увек највећи послодавац државна управа, а она, још више, нажалост, запошљава по критеријумима партијске припадности, а не по компетенцији. Дакле, још увек није важно знање, већ папир и веза.
Но, чак и најчувенији универзитети из најразвијенијих земаља не задовољавају се само имиџом, само старом славом. Будно се мотри „шангајска листа” која сваке године рангира универзитете широм света. На тој листи, међу првих хиљаду (!) нема српских универзитета. Како да их и буде када је, на пример, један од критеријума – број цитираних радова професора са тог универзитета – избачен као услов за избор наставника из свих правилника наших универзитета.
Можда би један вид помоћи будућим студентима било формирање домаће „шангајске листе” у којој би се рангирало свих десетак универзитета у Србији? Студенти би добили оријентир, а универзитетски посленици циљ – да поправе стање по сваком критеријуму по којем заостају. И тако, трудећи се да поправе стање ствари због унутрашње конкуренције, наши универзитети би поправили и своју позицију на оној правој „шангајској листи”.
Али, да би се то десило, требало би да се онима који о томе овде одлучују буде важно да се зна ко је ко.

Професор Универзитета у Новом Саду, члан Националног савета за високо образовање Републике Србије у претходном мандату