Na pitanje da li je za Srbiju bolje da bude ili ne bude član NATO-a prvo pomislim na onu staru narodnu: ,,Kud svi Turci tu i ćoravi Mujo”. Ne bi trebalo da Srbija bude u tome nekakav izuzetak. Ali uvek to beskrajno ,,ali”.

Nekoliko stvari me u vezi s tim zbunjuje. Najpre, čemu sada služi NATO, da li je to organizacija na koju se neko može osloniti i s uverenjem u budućnost postati njen član ili je to savez koja pomalo luta i tek traži sebi mesto u svetu. Ako pogledamo razloge koji su doveli do stvaranja te organizacije, mi vidimo da njih danas praktično i nema. NATO je stvoren 1949. godine sa ciljem da brani atlantske zemlje, SAD i Kanadu, i države zapadne Evrope od komunizma. To jest, od Sovjetskog Saveza i njegovih atomskih bombi i raketa. Međutim, SSSR-a više nema, nema ni Varšavskog pakta.

Čemu onda služi NATO? Izgubio je svaku svrhu i cilj kad je nestao Sovjetski Savez. Odjedanput se našao u situaciji da ne zna šta će sa sobom.

Hoće li da opstane? Hoće, ali treba da traži nova polja delatnosti, negde gde se neka kriza otvori. NATO, u stvari, izaziva nova žarišta koja treba da gasi, u Iraku, Avganistanu, Pakistanu. Da gase Evropljani, u velikoj meri, za Amerikance. Da finansiraju to što Amerikanci negde naprave neku gužvu. I onda, hajde, pomagajte u ime zapadne alijanse. Mada zapadna alijansa više ne postoji, jer istočna i centralna Evropa nisu zapadna Evropa. Pa zašto bi sad Srbija trebalo da ide na te prostore koji za nju nemaju nikakvog značaja?

Tim više što smo već u programu Partnerstvo za mir, u koji nas je primio predsednik Buš u onim za Srbiju najgorim danima. Zašto, dakle, da Srbija bude član NATO-a? Ja u tome vidim još jedan vid iscrpljivanja ove države i ovih ljudi. Jer ako ste članica, vi morate po pravilima NATO-a potpuno da promenite svoje naoružanje, opremu, tehniku bez obzira na to da li je postojeća zastarela ili ne. Ovaj siromašni narod, znači, mora da kupuje opremu od SAD. I da onu koju ima baci u staro gvožđe. Ne vidim da je to moguće u ovoj situaciji, niti verujem da će se situacija bitno poboljšati za pet ili deset godina. Odakle narodu da to plati? Jer nema više ništa džabe. Amerikanci sad ne poklanjaju, kao što su Titu nekad poklanjali.

Da ovde ne pominjem NATO bombardovanje Srbije (SRJ), i to da je alijansa uzurpirala deo naše teritorije, Kosovo.

Meni se čini da je NATO danas kao brod bez krme koji luta i ne zna u koju će luku, da li u Avganistan, Pakistan, Irak, ili možda u Jemen. Šta bi Srbija time dobila? Ne vidim šta, zaista, s obzirom na to da smo u Partnerstvu za mir, da članstvom u NATO možemo nešto da dobijemo. Ali izgubićemo mnogo, pre svega finansijski. Jer mi nemamo sredstva da to platimo.

Neki podsećaju da sredstva nemaju ni Hrvati, Mađari, Bugari i drugi, ali da u tome učestvuju. Međutim, oni su još više dužni nego mi. Pa, koja je to mudra državna politika da terate državu u totalni bankrot, zadužujete ko zna koliko generacija unapred da biste postali član vojnog saveza od kojeg nemate praktično nikakvu korist?!

Ne mislim ni da je problem u tome što je Srbija neutralna, a ostali u susedstvu nisu. Jer Bugari su bili veoma agilni članovi Varšavskog pakta, Rumuni takođe. Pa su se sutradan potpuno okrenuli na drugu stranu. To isto važi za Istočnu Nemačku, Mađarsku... Srbija (Jugoslavija), međutim, nije bila nigde, a najviše je stradala. Zašto? Ako vi nekog izazivate, a mi smo izazivali velike sile, i Tursku i Austrougarsku, u ono doba, posle smo izazivali ove koji su takođe bili rogati, a mi šuti, onda je to već ,,drugi par rukava”. Ali ako mi gledamo svoja posla, nikoga ne izazivamo, nikome ne pravimo smetnje, ne vidim šta bismo mogli da dobijemo ulaskom u taj nesrećni NATO.

Da li postoji mogućnost manipulacije referendumom?

O tome ne razmišljam. Demokratsko izjašnjavanje građana se podrazumeva. Ali narodu se, ako se već krene u to, mora vrlo detaljno objasniti šta mu NATO donosi, a šta odnosi. Jer ako ga zovete da plati visoku cenu članstva onda morate da ga upoznate sa svim činjenicama. Pa i s tim da smo već izgubili deo našeg identiteta, i da ćemo ga do kraja izgubiti ako ovako nastavimo. Sve govori u prilog tome: naše siromaštvo, naša stopa nataliteta, naša prazna sela, životno doba stanovništva, broj zaposlenih, broj penzionera. Ako idemo u nova zaduženja to bi bilo ravno samoubistvu.

Na primedbu, koja se može čuti, da je Srbija trpela štete zato što je ,,nastupala kao neopredeljena u svetu opredeljenih”, rekao bih da je naš problem pre bio u tome što smo izazivali velike. Zbog toga smo stradali. Jer ne može šut sa rogatim, mali protiv velikog.

Nije to, dakle, ,,odluka na prvi pogled”: hoću ili neću u NATO. Mnogo toga je iza što određuje našu budućnost.

Istoričar, akademik