На питање да ли је за Србију боље да буде или не буде члан НАТО-а прво помислим на ону стару народну: ,,Куд сви Турци ту и ћорави Мујо”. Не би требало да Србија буде у томе некакав изузетак. Али увек то бескрајно ,,али”.

Неколико ствари ме у вези с тим збуњује. Најпре, чему сада служи НАТО, да ли је то организација на коју се неко може ослонити и с уверењем у будућност постати њен члан или је то савез која помало лута и тек тражи себи место у свету. Ако погледамо разлоге који су довели до стварања те организације, ми видимо да њих данас практично и нема. НАТО је створен 1949. године са циљем да брани атлантске земље, САД и Канаду, и државе западне Европе од комунизма. То јест, од Совјетског Савеза и његових атомских бомби и ракета. Међутим, СССР-а више нема, нема ни Варшавског пакта.

Чему онда служи НАТО? Изгубио је сваку сврху и циљ кад је нестао Совјетски Савез. Одједанпут се нашао у ситуацији да не зна шта ће са собом.

Хоће ли да опстане? Хоће, али треба да тражи нова поља делатности, негде где се нека криза отвори. НАТО, у ствари, изазива нова жаришта која треба да гаси, у Ираку, Авганистану, Пакистану. Да гасе Европљани, у великој мери, за Американце. Да финансирају то што Американци негде направе неку гужву. И онда, хајде, помагајте у име западне алијансе. Мада западна алијанса више не постоји, јер источна и централна Европа нису западна Европа. Па зашто би сад Србија требало да иде на те просторе који за њу немају никаквог значаја?

Тим више што смо већ у програму Партнерство за мир, у који нас је примио председник Буш у оним за Србију најгорим данима. Зашто, дакле, да Србија буде члан НАТО-а? Ја у томе видим још један вид исцрпљивања ове државе и ових људи. Јер ако сте чланица, ви морате по правилима НАТО-а потпуно да промените своје наоружање, опрему, технику без обзира на то да ли је постојећа застарела или не. Овај сиромашни народ, значи, мора да купује опрему од САД. И да ону коју има баци у старо гвожђе. Не видим да је то могуће у овој ситуацији, нити верујем да ће се ситуација битно побољшати за пет или десет година. Одакле народу да то плати? Јер нема више ништа џабе. Американци сад не поклањају, као што су Титу некад поклањали.

Да овде не помињем НАТО бомбардовање Србије (СРЈ), и то да је алијанса узурпирала део наше територије, Косово.

Мени се чини да је НАТО данас као брод без крме који лута и не зна у коју ће луку, да ли у Авганистан, Пакистан, Ирак, или можда у Јемен. Шта би Србија тиме добила? Не видим шта, заиста, с обзиром на то да смо у Партнерству за мир, да чланством у НАТО можемо нешто да добијемо. Али изгубићемо много, пре свега финансијски. Јер ми немамо средства да то платимо.

Неки подсећају да средства немају ни Хрвати, Мађари, Бугари и други, али да у томе учествују. Међутим, они су још више дужни него ми. Па, која је то мудра државна политика да терате државу у тотални банкрот, задужујете ко зна колико генерација унапред да бисте постали члан војног савеза од којег немате практично никакву корист?!

Не мислим ни да је проблем у томе што је Србија неутрална, а остали у суседству нису. Јер Бугари су били веома агилни чланови Варшавског пакта, Румуни такође. Па су се сутрадан потпуно окренули на другу страну. То исто важи за Источну Немачку, Мађарску... Србија (Југославија), међутим, није била нигде, а највише је страдала. Зашто? Ако ви неког изазивате, а ми смо изазивали велике силе, и Турску и Аустроугарску, у оно доба, после смо изазивали ове који су такође били рогати, а ми шути, онда је то већ ,,други пар рукава”. Али ако ми гледамо своја посла, никога не изазивамо, никоме не правимо сметње, не видим шта бисмо могли да добијемо уласком у тај несрећни НАТО.

Да ли постоји могућност манипулације референдумом?

О томе не размишљам. Демократско изјашњавање грађана се подразумева. Али народу се, ако се већ крене у то, мора врло детаљно објаснити шта му НАТО доноси, а шта односи. Јер ако га зовете да плати високу цену чланства онда морате да га упознате са свим чињеницама. Па и с тим да смо већ изгубили део нашег идентитета, и да ћемо га до краја изгубити ако овако наставимо. Све говори у прилог томе: наше сиромаштво, наша стопа наталитета, наша празна села, животно доба становништва, број запослених, број пензионера. Ако идемо у нова задужења то би било равно самоубиству.

На примедбу, која се може чути, да је Србија трпела штете зато што је ,,наступала као неопредељена у свету опредељених”, рекао бих да је наш проблем пре био у томе што смо изазивали велике. Због тога смо страдали. Јер не може шут са рогатим, мали против великог.

Није то, дакле, ,,одлука на први поглед”: хоћу или нећу у НАТО. Много тога је иза што одређује нашу будућност.

Историчар, академик