,,Политика” нас пита: по чему су „државни” и „приватни” универзитети једнаки и да ли је то добро, а по чему се разликују и да ли је то добро…
По закону нема ни државних ни приватних универзитета него правних лица чији је оснивач држава и правних лица чији су оснивачи друга правна и физичка лица. Пошто и универзитет чији је оснивач држава има приходе од школарине, то је универзитет мешовитих извора прихода мешовити универзитет. Други универзитети међу чијим оснивачима нема државе су недржавни универзитети.
Обе врсте универзитета су правна лица у истој делатности, па би било неопходно да буду на једнак начин регулисани и третирани. Оно по чему су мешовити и недржавни универзитети једнаки, и то је добро, јесу прописи и критеријуми по којима добијају лиценцу за рад, после обавезне акредитације. Сви акредитовани универзитети испунили су потпуно исте услове акредитације и по томе су потпуно једнаки. Одлуке о акредитацији су доносили Комисија за акредитацију и Национални савет, у којима је 90,3 одсто особа било са мешовитих универзитета. Они су практично акредитовали своје и недржавне универзитете. То сведочи о томе да су обе врсте универзитета испуниле исте услове.
Међутим, права недржавних универзитета нису једнака правима мешовитих универзитета, и то је лоше. Мешовити универзитети имају законски монопол уписивања студената о трошку државног буџета, дакле свих пореских обвезника, а поред тога могу да уписују и студенте који плаћају школарину. Студенти који су одабрали програме недржавних универзитета лишени су права да затраже финансирање из буџета. У Србији на мешовитим универзитетима и високим школама студира 192.901 студент, а од тога 110.606 (57,3 одсто) на терет буџета. На недржавним универзитетима и високим школама је 44.697 студената; њихови родитељи цео свој век плаћају порезе у буџет, а ниједан динар не добијају из њега за овај степен образовања своје деце.
Ово није у складу са праксом која се развија у Европи и САД. Према подацима из студије Унеска, број студената на недржавним универзитетима расте. У САД их је 3.694.831, Русији 860.000, Пољској 545.956, Украјини 238.100, Румунији 143.904, Шпанији 133.000, Италији 110.000, Португалу 99.934 и Турској 77.268. У овим земљама недржавни универзитети добијају паре из буџета, у САД 18 одсто својих прихода, Италији 46, Турској 45 и Немачкој 18,5 одсто.
Ове државе су схватиле да није ствар владе да нуди образовне услуге него да подстиче све програме који су важни за успешан привредни развој. Принос на инвестицију  у високо образовање је висок и припада појединцу који га је стекао. Природно је да он то и плати. Држава улаже у образовање онолико колико је оно истовремено и јавно добро, без обзира на то који га универзитет производи, које доприноси економском и социјалном развоју.
Због тога што у свету нагло расте обухват генерација високим образовањем, на 60 до 70 одсто, државни буџети то нису у стању да прате. И у Србији ће доћи до тога, јер је садашња квалификованост запослених у кључним секторима недовољна. Запослени са вишим и високим образовањем чине свега 13,5 одсто запослених у прерађивачкој индустрији, у грађевинарству такође, у трговини 16,4, а у саобраћају 18 одсто. Да би се то поправило биће потребно обезбедити неопходан капацитет високообразовних институција, пре свега у погледу броја наставника.
Сада на 237.598 студената имамо 6.732 наставника са пуним радним временом, а са докторатом само 5.393. Да би за постојећи број студената обезбедили потребне наставнике по важећим стандардима о броју часова наставе, величини група за наставу и норми од 180 часова годишње по наставнику већ би требало да имамо 9.504 наставника. Да ли је реално очекивати да то може да се обезбеди из буџета? Назив ове рубрике ,,Политике” је – шта да се ради?
Треба применити члан 71. важећег Устава Србије!
 
Економиста, професор Мегатренд универзитета
(Напомена ур. члан 71 Устава Србије гласи: Cвако има право на образовање. Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно. Сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању. Република Србија омогућује успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања бесплатно високошколско образовање, у складу са законом. Оснивање школа и универзитета уређује се законом.)