Новинари некад не могу да добију интервју од актуелних ,,звезда”, али ево како су једном нашем дописнику неки незапослени објаснили зашто они не желе да говоре за новине.

Један машинбравар је прво прихватио разговор, а онда је дошао код новинара и рекао му да не сме ништа да прича јер ћерка му ради код војске на одређено, а обећали су да је преузму за стално. ,,Ако нешто кажем бојим се да ће одмах да је откаче”. Други кандидат, са завршеном гимназијом, без посла десет година. Уместо њега, на заказани разговор дошла је његова мајка, са сличном причом: треба да моли за посао, како да критикује. А и унука јој у Београду тражи посао. Трећи, на пијаци препродаје поврће, машински инжењер, радио у једној великој фирми. Таман посла да ме виде у новинама, никад не бих добио посао!

Ова објашњења незапослених у дослуху су са оним што су на ,,Политикином” сајту о људима без посла рекли наши читаоци. Они сматрају да ,,у Србији не постоји тржиште рада него се до посла долази искључиво преко везе”. Да ,,посао нећеш добити ако ниси ’нашинац’” (члан неке од партија на власти). ,,Ево, младић који се јавио на конкурс за стотину службеника једне државне установе ових дана тражи везу са било којом партијом на власти”. ,,Докле год на веома важним позицијама у државним установама седе партијски кадрови у чијим биографијама пише да су ’студирали’ (не и завршили факултет) наши најбољи свршени студенти одлазиће у иностранство”. ,,Моја ћерка је поштено сваки испит положила, није куповала знање, сад је у Канади, а наш рођак има високо место у државној администрацији, и дај боже да је научио да напише пословно писмо”.

За разлику од читалаца и оних без посла, стручњаци чије смо прилоге објавили акценат стављају на разликовање стварно и формално незапослених, с једне, и незапослених и неактивних, с друге стране. Линија разликовања стварно од формално незапослених је ,,рад на црно”: оне који траже посао а не раде у неформалном сектору треба разликовати од оних који су на списку неког бироа, а ипак негде раде.

Подела на незапослене и неактивне такође није само формална: незапослени су они који траже посао, док га неактивни и не траже – толико дуго су без посла да то стање сматрају константом своје биографије. Један од важних показатеља стања економије у некој држави је и то колики је проценат њеног становништва неактиван. У том погледу Србија је на самом врху европске лествице – изнад нас су једино Турска и БиХ.

Овој групацији неактивних последњих година се масовно придружују они који су донедавно били запослени. Реч је о радницима старијим од 50 година који су проглашени технолошким вишком у мање-више пропалим фирмама. Они су свесни да се поново тешко могу запослити и обично и не посећују бирое за запошљавање, осим ако им није потребна каква потврда. Али они посао углавном не траже, и зато их стручњаци сврставају у неактивне, уз процену да ће ипак морати да се баве неким послом ,,на црно”.

У овој серији забележили смо мало одговора на питање ,,шта да се ради” да би се спискови незапослених с најдужим стажом што више скратили. Стручњаци из националних служби као могући пут за излаз из тунела помињу ,,стално активан став незапослених”, уз опаску да се посао нигде у свету ,,не чека него се тражи” и да ,,онај ко нешто тражи, то и нађе”. У томе има истине, али само ако се на препоруку гледа из угла појединца. На националном плану, кад се имају у виду укупне бројке незапослених, одговор је много компликованији. На националном плану већег запошљавања нема без мноштва нових инвестиција и бржег економског развоја, а то су промене којима сви ми, па и незапослени, можемо само да се надамо.