Ко неће компромисе, иде у адвокате

То што код нас оставке нису уобичајене последица је више ствари – најпре, потпуно девастираног вредносног система. Ја сам студирао на београдском Правном факултету у време кад су професори губили позиције и завршавали у затвору зато што се нису саглашавали са тадашњим уставним решењима. Професор Михаило Ђурић и многи други су због тога напустили факултет. Касније су се с режимом сукобљавали неки други наставници, све до 2000. године. Данашњи правници одрастају у друкчијој друштвеној клими чији је симбол ,,афера индекс”, са професорима оптуженим за мито.

Другу коцкицу овог мозаика чини однос медија и јавности према оставкама. Кад неко код нас поднесе оставку као израз свог односа према функцији коју обавља, и одговорности за ту функцију, такав чин у јавности се представља као готово неважан.

Трећа коцкица мозаика је чињеница да оставке не подносе они који скоро и да немају нечим другим да се баве осим политиком. То су такозвани страначки војници који извршавају налоге своје партије али не и своје савести. И у нашем парламенту седе такви страначки војници. Од њих се и не очекује да се повуку ако виде да нешто не функционише. Од тренутка када су потписали бланко оставке, за ове партијске војнике одговорни су њихови ,,генерали”, тј. председници странака.

Ко су онда људи који и у таквом политичком амбијенту подносе оставке? То су пре свега они којима политика није прво и једино занимање. Они који сматрају да постоји граница до које се може задирати у самосталност у обављању јавних функција. То показују нека искуства повереника за информације, заштитника грађана и др. И гувернер Јелашић је рекао да подноси оставку из личних разлога, али из његових интервјуа се може наслутити да је покушао да остане независан и да је зато поднео оставку. Ја мислим да је поднео оставку кад је проценио да не може да буде одговоран за нешто што ће се дешавати мимо његове воље.

Оставку је подносио и професор Војин Димитријевић, и то неколико пута на разне функције. Реч је о људима који нису хтели нити су морали на нешто да пристану.

С друге стране, занимљиво је и то да странке не бирају на разне оперативне функције своје утицајне чланове него се радије одлучују за оне од тридесетак година. Јер код ових млађих нема толико ризика да ће се сукобити са лидером, нити они подносе оставке.

Кад је о мојим оставкама и сукобима реч, морам да наведем да ме је прво избацио Милошевић, јер био сам први судија који се попео на она кола поред Зорана Ђинђића и рекао да су избори (1996) покрадени. Исто тако, касније сам био шокиран начином реформе, тј. одсуством реформе у МУП-у, што сам у оставци и навео. Рекао сам да ће то довести до јачања организованих криминалних група с којима држава неће изаћи на крај. После те оставке отишао сам да кречим закупљени простор који и данас користим. И почео сам први пут да се бавим адвокатуром. Нисам хтео да правим компромисе, јер ми смо доспели у први план на таласу ,,уговора са народом”, оним људима на улици смо нешто обећали, али скоро ништа до тада нисмо успели да остваримо. Осећао сам се због тога одговорним. Рекао сам да се са тим дубоко не слажем, да је систем реформи потпуно погрешан. Неке невладине организације су тада припремиле десет закона од којих ниједан није узет у разматрање. После тога могао сам или у адвокатуру или у новинарство, јер раније сам био и новинар.

Како изаћи из овог затвореног круга?

Треба неизоставно ширити круг независних контролних институција у друштву, и треба на кључним местима – као што то раде Енглези, који на многа места поставе неког сера – постављати људе од интегритета. Па и у партији, кад неко држи до свог ,,ја” он не пристаје да ради само оно што му други кажу. Али има и оних које данас можете да смените, а сутра поново да поставите; они могу да буду и директори аеродрома, и лутрије, и чега све не – не постоји посао који они не могу да обаве.

Подсећам с тим у вези на топчидерску комисију, на екипу професора Београдског универзитета која је саопштила своје стручно мишљење о убиству два војника. Комисија је деловала својим ауторитетом. Али шта се затим десило? Они који су тврдили супротно напредовали су. Немамо, дакле, систем који подржава личну одговорност , ни медије који то подстичу и прате. Та коцкица медијске таме није неважна. Она погодује стварању друштвене климе у којој се оставком ништа не може променити. Јер, ако се о оставци ништа не чује и не зна онда она престаје да буде морални чин.

Адвокат, бивши коминистар полиције (после 5. октобра 2000)