Хрватска је пре неколико година Међународном суду правде поднела тужбу против Југославије, а затим тужбу усмерила против Србије и Црне Горе, те потом само против Србије. Хрватска не жели да одустане од својих теза о одговорности Србије за агресију, ратне злочине па чак и за геноцид. Обе државе изјављују да желе добросуседске односе, мада томе свакако не иде у прилог не само хрватска тужба већ и признање независности Косова нашег суседа. Хрватска се истовремено енергично спори са Словенијом због „парчета” територије не допуштајући ни најмање угрожавање свог територијалног интегритета.

Да ли би између Србије и Хрватске могло доћи до поравнања ? Код типичног поравнања странке признају једна другој одређене захтеве и договарају се о међусобним обавезама. Подразумева се и прихватање дела сопствене кривице за одређени проблем. Хрватска на то очигледно није спремна, а коју би то кривицу требало или могла да прихвати Србија? Да ли је Србија била агресор на делу територије СФРЈ у време када су и она и тадашња СР Хрватска биле делови исте државе? Срби у Хрватској су били конститутивни елемент, јер је СР Хрватска била уставно дефинисана као држава хрватског и српског народа. Срби нису желели неку нову НДХ. Србија не може да прихвати одговорност ни за било који злочин појединаца, јер је кривична одговорност индивидуална и субјективна. Стога, поравнање није право решење. Најбоље би било да обе државе безусловно одустану од судског спора. Зато што је Хрватска прва тужила, она је и сада „прва на потезу”.

Хрватској се из политичких разлога не свиђа повлачење тужбе, али треба бити реалан. Врхунски је цинизам што се у хрватској тужби Србија окривљује чак и за прогон крајишких Срба током „Олује”. Зар би било ко могао поверовати да су Крајишници напустили своје домове убеђени „србијанском пропагандом” која је „громогласно заглушила чврсте гаранције” хрватске државе да српско становништво може мирно остати у својим кућама и спокојно сачекати „ослобођење”. Биће да су Срби у Хрватској више вере поклонили сопственом трагичном историјском искуству са геноцидном НДХ. А и Туђман није крио колико се и како жели отарасити Срба. Ако је Туђманова Хрватска заиста желела останак Срба, зашто су онда бомбардоване избегличке колоне и зашто је велики број цивила, који је наивно поверовао да ће бити поштеђен, убијен на кућном прагу? Пре „Олује” био је „Бљесак”, запамћен и по томе што су неки путеви морали бити асфалтирани, јер се обичним прањем са њих није могла уклонити крв бездушно побијених људи.

Зар у Хрватској нису свесни да ће се после српске противтужбе, у Хагу расправљати не само о догађајима деведесетих већ и о ширем историјском контексту српско-хрватских односа, а ту ће бити незаобилазно и питање тзв. НДХ.

Србија располаже валидним доказима о систематским злочинима учињеним према Србима у Хрватској. Будући судски поступак свакако не био пријатан ни за Србију и заиста би било боље да две државе имају коректне односе. Реално посматрано, имајући у виду досадашњу праксу Међународног суда правде, те нарочито исход тужбе БиХ, са својим тужбама не могу успети ни Хрватска, ни Србија. Обе државе би само изгубиле. Неки „спорови” ће заувек, или бар веома дуго, бити актуелни, али нека њих сталожено и „хладне главе”, решава историја. Србе и Хрвате често прати „проклетство малих разлика”, а политичари и тзв. интелектуалне елите обе државе морају бити одговорни да те разлике не потенцирају и не претварају у „провалију”.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду