Концепт реформи са системском грешком

Од 2001. године безброј пута, па и у „Политици”, доказивао сам да је концепт реформи који нам је великим делом наметнут од стране ММФ-а био дефектан, то јест да је имао озбиљну грешку у конструкцији. Истицао сам и доказивао да су претерана и нагла либерализација увоза, екстремна прецењеност валутног курса динара, накарадан концепт приватизације, негативна селекција кадрова на свим нивоима морали довести до тешких економских и социјалних последица. Неке од њих су: врло низак ниво БДП-а, његов пад од 2008. године, спржена материјална производња, огроман раст спољног и јавног дуга, наркоманска зависност од страног капитала, пад запослености и животног стандарда, драматичан раст буџетског дефицита итд.

Ни најмање не спорим да се немали део буџетских средстава, поготово у државној администрацији, нерационално троши и да се мора учинити све што је могуће да се трошкови битно смање, али и да се повећа дисциплина оних који своје обавезе према држави не исплаћују на време.

Прибојавам се истовремено да ће због превелике зависности од прилива страног капитала Србија морати да прихвати нови стенд-бај аранжман са ММФ-ом и да ће нам његови представници „сугерисати“ да прихватимо принцип опште штедње и продаје преосталих солидних предузећа, као што су ,,Телеком“, „Енергопројект”, „Дунав осигурање”, „Аеродром Београд” Комерцијална банка. За мене „принцип“ „штеди, па колико кошта да кошта“ није економски прихватљив. Не спорим да и у здравству, образовању, научноистраживачком раду и култури такође има неодговорног трошења буџетских средстава и да се мора учинити све могуће да се та појава битно смањи. Међутим, ако се у те виталне делатности не повећају улагања, ниво квалитета људског капитала ће, по низу основа, падати, и то се мора врло неповољно одразити на будући раст и развој привреде и друштва у целини. Евентуална повећана штедња која је у вези са инвестицијама у инфраструктуру и извозно оријентисаном производњом и услугама, као и са јачањем конкурентности привреде имала би знатно веће штете него привидне користи. Слажем се да се субвенције јавним предузећима морају смањивати, али се оне у неким секторима, као што су пољопривреда и извозно оријентисани програми, морају повећавати. За мене није рационална продаја наведених предузећа, поготово у условима светске економске кризе када ће њихова цена бити врло ниска. Поготово ако средства која добијемо по основу продаје буду потрошена кроз буџет. Све то важи и у случају продаје земље странцима, на чему ће вероватно инсистирати ММФ, а и земље ЕУ, јер, ако сва најважнија предузећа и најквалитетнија земља пређу у власништво странаца – Србија ће добити обележје колоније.

Од 2001. године доказивао сам да је Међународни монетарни фонд наметнуо СРЈ односно Србији концепт реформи који је, како пре неку годину рече нобеловац ЏозефСтиглиц, имао „системску грешку“ и да је у томе један од главних разлога економске кризе. То су схватиле многе земље, па су масовно превремено враћале кредите тој институцији, и она би, да није дошло до светске финансијске и економске кризе, како је рекао доскорашњи председник Чешке Републике Вацлав Клаус, отишла „на историјско ђубриште“. Чак је и Србија, из сумњивих побуда, одлучила да превремено врати целокупан дуг према тој институцији, до чега је дошло крајем 2006. и почетком 2007. године. Након тога врло озбиљан проблем је било то што су државне институције много шта лоше радиле или уопште нису радиле оно што су морале радити. И у условима ескалације светске финансијске и економске кризе Србија је морала поново прихватити аранжман са ММФ-ом, али је он стављен на лед почетком 2012. године. Истина је да је ММФ, поготово када је на његовом челу био контроверзни Француз Строс-Кан, доста изменио своју ћуд, то јест великим делом је напустио екстремни неолиберализам који је раније наметао свим земљама корисницима кредита. Међутим, он је од тада форсирао максималну штедњу у свим земљама корисницима његових кредита, што је такође било врло проблематично.

Професор универзитета

Сутра: Тим најбољих стручњака за нову визију развоја