Корупција одавно једе супстанцу српског друштва. Сиромаштво, висока незапосленост, социјална несигурност и страх знатног дела становништва, неповерење у институције, укључујући ту и политичке странке и њихове лидере, као и високо место на ранг-листама корумпираности које Србија годинама држи, очигледне су.

Највећу одговорност за такво стање сноси држава. То проистиче из начела објективне одговорности, према коме онај ко има највећа овлашћења, а то је неспорно држава, сноси и највећу одговорност.

Констатација о највећој одговорности државе неминовно нас упућује на један од главних извора корупције – претерану, негативну политизацију друштва и нове облике симбиозе политичке власти, врхова политичких странака и тајкуна. То је доведено до апсурда и испољава се кроз чињеницу да је данас доминантни, а често и једини пут социјалне промоције политичка припадност, односно чланство у политичким странкама. Стручна радна места деле се по политичкој припадности, као плен у страначким надигравањима. На тај начин на стратешки важне позиције у јавним службама долазе некомпетентни, који око себе окупљају своје, такође, некомпетентне партијске следбенике, па се тако концентрични кругови незнања, неодговорности и некомпетентности у недоглед шире. Наравно, не треба посебно доказивати да постављање људи на места у јавним службама по политичкој припадности представља истовремено вид дискриминације и корупције.

Саставни део тог корупционашког пакета су плате директора и чланова управних одбора институција власти и јавних предузећа. Та питања су се отварала у тзв. аферама, поводом плата директора јавних предузећа, које су трајале кратко, као димне завесе, и у суштини су имале такве ефекте. Неке чињенице су овде у сукобу са начелима здравог разума. Познато је наиме да директори и чланови управних одбора јавних предузећа имају плате вишеструко веће од плата министара. Намеће се питање који је мотив министра (осим алтруизма, објективности и љубави према домовини) да своје сараднике поставља на места са вишеструко већим платама од оне коју сам прима. Имам право да сумњам да део тих плата одлази у џепове највиших страначких функционера и евентуално у касе странака.

Ово су само два најдрастичнија примера корупције, чији је извор у политичким странкама, који истовремено генеришу и друге облике корупције. Истовремено, политичке странке као змија ноге крију изворе својих финансија и опструирају доношење закона који би финансије странака учинио јавним и јавно контролисаним, у складу са неспорним цивилизацијским и демократским стандардима савременог доба. Прикривање извора и финансијског пословања представља, нажалост, један од ретких предмета консензуса политичких странака и позиције и опозиције. Посебно је отежавајуће што то чине у време кад огромна већина становништва живи далеко испод цивилизацијског минимума, а „извештаји” које подносе о свом финансијском пословању у супротности су са начелима здравог разума и вређају интелигенцију грађана.

Будући да корупција функционише и шири се по принципу спојених судова јасно је да се она из политичких странака преноси у државни апарат и у све јавне делатности, а ниво корупције третира се не као друштвено зло већ као потенцијални извор добити за странке, њихове активисте и функционере. Није онда тешко закључити да је ту главни разлог због чега се тако споро и невољно доносе антикорупцијски и антимонополски закони, које су успешне земље транзиције доносиле на почетку овог процеса. Грубо, али објективно речено, странке чувају свој плен. Тако је заправо настала атмосфера страха, безнађа, која се све чешће испољава кроз чинове аутодеструкције, као што је сечење прстију. Прсте секу они који су остали празних шака, али ако се овако настави требало би много више да се бавимо онима који имају дугачке прсте.

Професор „Мегатренд” универзитета