Ово је заиста деликатна ситуација. Наступила је дубока светска економска криза, а да зло буде веће ми смо у великој не само економској већ и целокупној друштвеној кризи готово две деценије. Чињеница је да је после демократских промена октобра 2000. било извесних помака на путу изласка из друштвеног и економског суноврата, но неочекивано слаби резултати транзиционих промена су нас оставили далеко од дуго очекиваног друштвеног и економског препорода. Дакле, кад се светска криза дода нашој дугорочној кризи, питање је како сачувати главу, односно у овом конкретном случају, радна места.

Чини ми се да је ово питање у директној супротности са духом економских реформи, за које смо се чврсто определили, а чија суштина је отворена тржишна привреда. Ако хоћемо слободну тржишну привреду и демократско друштво, а то су нам ваљда неприкосновени циљеви, онда је свака расправа о спречавању отказа и чувању радних места сувишна. Несигурност радног места основна је одлика савременог тржишта рада, и њу неможе променити ни страх од заиста озбиљне светске економске кризе. Свиђало се то некоме или не, али ми живимо у доба које карактерише култура „унајми и отпусти”, где идеја о послу за цео радни век не важи. Ако је реалност таква, онда се намеће питање да ли имају смисла апели представника власти да се радницима не дају откази у доба кризе. Наравно да немају.

Власт и овим потезом показује да много воли да се меша тамо где јој није место. Сасвим је погрешна теза да радници и послодавци имају у основи супротне интересе и да су они због тога у перманентном сукобу. Несугласица између њих,наравно, има, али они су дубоко свесни да немогу једни без других и да им се интереси дугорочно посматрано подударају. Послодавцима треба стручна, продуктивна радна снага, јер без ње не могу да реализују свој бизнис, а радницима су потребни успешни предузетници, јер без њих они неће имати посла. Ако је то њихов кључни однос, све остало се реализује применом тржишних критеријума кроз процес колективног проговарања, како се то иначе ради у демократски уређеним државама.

Тржиште рада Србије карактеришу: масовна отворена и прикривена незапосленост, низак ниво зарада у већем делу привреде, мада има сегмената где су плате неоправдано високе, као што је то случај у многим јавним предузећима, као и висок удео сиве економије која ангажује велики део становништва. Држава треба да се озбиљно суочи са овим проблемом тако што ће тржиште рада темељно реформисати и не би смела да се удаљава од тог правца под изговором било какве економске кризе. Јер ми смо уствари у некој врсти кризе, између осталог и због тога што немамо резултата и у реформи тржишта рада. Конкретно, ради се о следећим добро познатим смерницама на којима се заснива стратегија тржишта рада и Европске уније, као што су: помоћ у тражењу посла и превенција дугорочне незапослености, подршка предузетништву и унапређење климе за отпочињање пословања, промовисање адаптилности радника и предузећа на промене, обезбеђење већег и квалитетнијег улагања у људски капитал, и сл.

С обзиром на високу стопу незапослености, Србија би посебно требало да се оријентише на подстицање флексибилних форми рада што би допринело да наша радна снага постане знатно прилагодљивија, што је иначе једна од основних особина модерног тржишта рада.

Ако би држава посегла за неким другим административним мерама она би, можда, у кратком року успела да неколико хиљада радника задржи на послу и сачува их од непријатних отказа, али би тиме нанела много веће штете не само послодавцима, већ и самим радницима, јер би им тиме могућности за већа запослења у будућности сасекла у корену. Како би се то одразило на будући привредни развој и раст друштвеног стандарда, није тешко претпоставити.

Директор Центра за економска истраживања ИДН, 
члан Савета за борбу против корупције