Србија је на нормативном нивоу усвојила стандарде који се тичу остваривања права на заштиту здравља притворених и осуђених лица, који су у складу са одговарајућим међународним стандардима. С тим у вези је и право осуђених на бесплатну здравствену заштиту, гарантовано Законом о извршењу кривичних санкција (члан 101). Овим законом је прописано да се у заводима мора организовати служба за здравствену заштиту која се бави здравственом превенцијом, лечи притворена и осуђена лица и надзире хигијену и квалитет хране и воде. Здравствену службу чине најмање један лекар и један медицински техничар, а затвори морају располагати и услугама лекара – психијатара, као и стоматолога.

Осуђеницима се гарантује и право на смештај који одговара савременим хигијенским условима и месним климатским приликама. Законом је гарантовано и право осуђеног на исхрану подобну да одржи његово добро здравље и снагу. Затим, кад је реч о женској осуђеничкој популацији, завод мора располагати посебним уређајима за лечење трудница, породиља и болести жена. Прописима је, дакле, гарантована једна заиста свеобухватна здравствена заштита.

У практичном спровођењу ових стандарда има, међутим, пуно проблема. Кад је реч о затворима у Србији основни проблем је њихова пренасељеност, из чега произилазе многи проблеми у вези са остваривањем права на заштиту здравља. Ја сам се, рецимо, уверила у то да у неким затворима осуђеници због пренасељености спавају на поду! Тиме се директно крши право на одговарајући смештај. Затим, осуђена лица често издржавају казну у нехигијенским условима. На пример, санитарни чворови, који су у истој просторији где осуђеници спавају, понекад су потпуно неодвојени од другог простора. То не само да је понижавајуће него намеће питање како се одражава на здравље људи који су принуђени да у толиком броју у таквом простору проводе време.

Проблем је и у томе што неке затворске установе немају своју здравствену службу, а по закону морају је имати. Стоматолошка заштита своди се на хитне интервенције, односно на вађење зуба. Затим, у неким затворима лекари дневно проводе по два-три сата. Шта се дешава у међувремену, ако некоме хитно треба помоћ? Често о томе да ли осуђеника треба одвести до неке медицинске установе одлучује стражар, евентуално на основу телефонске консултације с лекаром. Најблаже речено, постоји претпоставка да тако успостављени односи могу да доведу до негативних последица по здравље осуђеника.

Осуђеници са којима сам имала прилике да разговарам као члан Савета заштитника грађана за права лица лишених слободе кажу да често не могу да добију лекове који су им потребни. Зато су принуђени да се о томе сами старају, најчешће уз помоћ чланова својих породица, ако је то изводљиво. Понекад се жале и на лекарске прегледе који, кажу, више личе на разговор код истражног судије него код лекара („за које дело си осуђен“ итд.). Мало се ради на додатној едукацији лекара у вези са затворском патологијом.

Ипак, добро је то што се осуђеницима, кад дођу на издржавање казне, отвара здравствени картон, а деле им и брошуре које се односе на спречавање пре свега заразних болести. Уочено је и то да не постоје посебни услови за издржавање казне затвора за ХИВ позитивна лица, мада има назнака да се, када је о њиховом лечењу реч, интензивира сарадња са Министарством здравља.

Србија је потписала Конвенцију Савета Европе против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака. Према мишљењу Комитета који се брине о спровођењу те конвенције (CPT), важне гаранције лицима лишеним слободе су право да без одлагања о свом хапшењу обавесте лице по свом избору, да саслушању присуствује адвокат кога изаберу и право да их прегледа лекар по њиховом избору. Ово последње право наш устав не помиње, мада је оно донекле разрађено у Законику о кривичном поступку. На лекару по сопственом избору инсистира се зато што медицинско особље треба да буде независно од управе, што код нас није до краја спроведено. Зато можемо рецимо да се суочимо с тим да нема ваљане медицинске документације која би послужила као доказ о евентуалним случајевима тортуре.

Осуђеницима је, дакле, ограничено право на слободу, али они настављају да уживају многа друга права, што им и закон гарантује. Остваривање тих права, па и оних која се тичу заштите здравља, мора им се обезбедити.

Професор Правног факултета Универзитета Унион у Београду